Ко су заиста

''вехабије''

у нашој Цркви?

 

 

Тврдњом да су ''једини исправни Срби'' Српски Православци доказују своју ''уску повезаност'' са ''неонацистичким покретима''! Ова лаж је суштина ''Блицовог'' партијско-политичког памфлета којом се сакрива ко су заиста ''вехабије'' у нашој Цркви.

 

Српски Православци – ''Феномени''!

 

Из заблуделости каљуге срозаних на помолу је најновији кадар идеолошко-демагошких антисрпских пропагатора:

У ''Блицу'' наравно, којем је очигледнo додељена улога свемоћног званичног ''органа'' за ломљење српске кичме, Жељка Јевтић, у неуком и ''партијски'' провокативном напису ''И у СПЦ има Вехабија'', наставља ''традицију'' Соње Бисерко и Латинке Перовић:

На тапету pартијске свемоћи поново су Срби зарасли у браде!

Данас су им придодате и Српкиње бледе пути са закривеним лицима и наравно – са крстовима!

Авет отрцаних партијских фраза натопљених српском крвљу ''повампирена'' је ''оптужбом'' ''брадатих Срба'' и ''бледих Српкиња'' зато што себе сматрају јединим ''правим православцима'' – а како се открива у партијском памфлету – то наводно ''ангажман'' Срба и Српкиња, који су себе прозвали ''ревнитељма'', који су, под ''привидом црквености'' – наводно уско повезани ''са неонацистичким покретима'' – па наводно искључиво због те повезаности сматрају да су ''једини исправни Срби''!

Њихову наводну ''неонацистичку дрскскост'', прикривену ''православљем'', наводно доказује чињеница да је због њиховог ''ангажмана'' већ ''више пута деловала и полиција''!

А један од ''ревнитеља'' забринут је да ће нам бити забрањено слављење крсне славе!

И јесте забринут с правом – јер ''Блицова'' Жељка и ''органи'' који стоје иза ње и ''Блица'' – враћају нас, ако је то уопште могуће, чак у горе доба од оног крваве 1945. године! То безпоговорно доказује један од премудрих закључака Жељкиних:

''Ове групе међутим, нису црквени, већ првенствено социолошки феномен, којим се ниједна установа није озбиљније бавила.'' (Жељка Јевтић, ''И у СПЦ има Вехабија'', ''Блиц'', 18/01/2009)

Другарки Жељки или не функционише памћење, или је ''Установа'' или ''Орган'' за који пише нису подробно упутили у прошлост:

У доба Зла Титове диктатуре,  за време посета светских, белосветских и европских великодостојника, попут Хрушчева и сличних, ''органи'' ''Установе'' су  све млађе Београђане са брадама стављали у притвор. 

Према томе, надлежна Установа се јесте ''озбиљно'' бавила ''српским феноменом'' и очигледно – иста ''Установа'' наставља да ''озбиљно'' брине:

''У Патријаршији кратко оцењују да ''ти људи литургију доживљавају као ритуал, вера им је исто што и нација, што је заправо нетачно, а Цркву виде фундаменталистички.'' (Исто)

Да ли се нас сматрају да Домановићевим слепцима па мисле да нам није јасно и прејасно да цитирано ''приопћење'' ''саговорника'' потиче од ''Установе'' која себе назива Патријаршијом и да је издато по директиви неког од новопечених пуковника или ''органских'' генералица:

 

''Закочени у времену!''

 

Злочиначка демагогија ''Установе'', непромењена од давне 1945. године, да се ''вери и нацији мора сломити кичма'', оптужује данашње ''брадате'' и ''бледе'' да су се наводно ''закочили у времену за које су се ухватили као једино исправно и за то им је подлога национална прича, а никако богословска''! (Исто)

Очигледно је да је данас је у моди срицање о Времену!

Време је постало некакав Велики Изговор!

А нити Време може да се укочи нити неко може да се укочи у Времену, јер, што рече Анатол Франс, и то паметније чак и од Ајнштајна, ''Све је прошлост''! (Everything that is, is past) Али... од 1945. то ''не сме да се каже'' јер ''свуд су страже'' – не равнгорске страже српског народа – него крваве страже КНОЈ-а и осталих ''органа'' ''надлежне Установе'' – сви задужени за ломљење српске кичме. Зато су, да би прикрили своје срицање, наравно по директиви Ватикана, новопечени пуковници проказали чак и Вечитост Светог Духа – и као ''брадате'' и ''бледе'' – ''обзнанили'' и Свети Дух да није вечит – па према томе, и наводно баш због тога, њихово папинско срицање није ''укочено'' у Времену – него је наводно једино што је – ''вечито''!

Сходно томе, пошто су наводно ''водећи српски теолози, професори уважени у свету'' ''константна мета'' ''брадатих'' и ''бледих'' – а такође и ''епархије жичка, шумадијска и браничевска, те владике Хризостом, Јован и Игњатије,'' и иако ''не упадају у цркве у Бачкој'', али ''на интернет форумима критикују и епископа Иринеја,'' и посебно ''су устремљени на умировљеног владику захумско-херцеговачког Атанасија'' (Жељка Јевтић, ''И у СПЦ има Вехабија'', ''Блиц'', 18/01/2009) – набројани ''водећи српски теолози'' и то ''уважени у свету'' – наводно зато нису ''укочени'' у Времену!

Очигледно је, међутим, да једино што се заиста ''укочило'' то је да ''надлежни органи'' не мењају став према ''брадатима'' и ''бледим''!

Чињеница да ''Орган'' не мења свој партијски став према Србима и Светосављу значи да се од завршетка Другог светског рата једино Лаж заиста ''укочила'' у нашем животу – и наравно у животу наше Цркве!

Као и свака Диктатура – Лаж је укочила наш живот.

То доказује да се помодно и крваво надри-баратање са Временом и Вечношћу, и наметање Лажи о смртношсти Душе – да се надри-срицање о Времену не користи ни као какав Велики Изговор – већ као маскарада Великог Инквизитора да нас држи укоченима зато да не приметимо његову Велику Лаж.

Зато прекидамо нетеолошку анализу нетеолошког наклапања теолошким цитатом владике Николаја Велимировића:

''Ти богослови нису носиоци православне свести и православне савести, но оболели органи целине црквене. Носиоци православне свести и православне савести јесу народ, монаштво и парохијско свештенство.'' (Владика Николај Велимировић, ''Вера Христова је искуство а не људско мудровање'', приредио Жељко Перовић)

Па пошто данашњи новопечени пуковници и већ склеротичне генералице јесу заиста ''оболели органи цркве'', чија диктатура јесте укочила српски ''народ, монаштво и парохијско свештенство'' од слободног стваралаштва ''православне свести и православне савести'' – усредсредимо се на политички аспект Установе која себе још увек назива Патријаршијом:

 

Ко шта ''оцењује''?

 

Судећи по другарки Жељки, једини разлог због којег би требало да поверујемо да њена јавна ''инквизиција'' ''брадатих Срба'' и ''бледих Српкиња'' није самозвана  и произвољна јесте то да се заснива на ''кратким оценама'' Патријаршије... наравно уз згодну опомену о ''деловању полиције''.

Према томе – два су питања:

Шта је то ''оценила'' Патријаршија?

И како је Патријаршија ''оценила'' то што је оцењивала?

Оно што Патријаршија ''оцењује'' то је комешање међу српским православним верницима, које се не може нити сматрати нити назвати покретом, организацијом или сектом јер то очигледно није.

То комешање изазвано је искључиво религиозним побудама!

Искључиво религиозна осећања побудила су вернике да верни хришћанској традицији активно брину о својој вери – на шта им и Исусове, и поруке апостола и најстаријих црквених великодостојника и светаца, па чак и сами званични црквени канони – дају пуно право и чак их и позивају и обавезују на активну бригу на одржавању чистоте Вере, и борбу против нарушавања и чистоте Вере и чистоте исповедања Вере.

Комешање је духовно – зато је и употребљен израз комешање.

Према томе, на прво питање – Шта је то ''оценила'' Патријаршија? – одговор јесте да је кроз пропагандни афиш другарке Жељке, Патријаршија ''оценила'' један искључиво верски проблем – проблем повређеног осеања чистоте исповедања и проповедања Вере.

Тако долазимо до суштински премоделираног другог питања – како је Патријаршија ''оценила'' овај искључиво верски проблем?

Како заиста?

Пошто је другарка Жељка изједначила вернике ''са неонацистичким покретима'' и оптужила их за ''повезаност са неонацистима'' зато што сматрају да су ''једини исправни Срби'', и зато што је на основу тога закључила да су ти данашњи ''брадати Срби'' и ''бледе Српкиње'' толико дрски да је због таквог њиховог  ''православља'' већ ''више пута деловала и полиција'', и пошто је тако дошла до закључка да проблем уопште није религиозан јер ''ове групе нису црквени, већ првенствено социолошки феномен'' – и пошто Патријаршија надовезује своју ''оцену'' да ускомешани верници ''литургију доживљавају као ритуал'', да им је ''вера исто што и нација'', и пошто Патријаршија то сматра за ''нетачно'', и да баш зато што вера ''није исто што и нација'' верници ''Цркву виде фундаменталистички'', и пошто закључује да су се због тога ''брадати'' и ''бледе'' ''закочили у времену за које су се ухватили као једино исправно и за то им је подлога национална прича, а никако богословска'' – закључак је недвосмислен:

Патријаршија није одговорила нити на верски проблем нити је одговорила као верска установа!

Како је и на шта онда одговорила?

Пре свега које је то ''време за које су се верници ухватили као јединог исправног''?

У ''оцени'' Патријаршије то је наводно ''неко време којем је подлога национална прича''!

Пре него што се одговори које је то ''време'' којем је ''подлога национална прича'', мора се истаћи да Патријаршија чистом духовном комешању за чистоту Вере дрско приписује некакву лажну ''укоченост'' у ''националној причи'' и лажно оптужује вернике да је ''подлога'' њиховог духовног комешања ''национална'' а никако ''богословска''!

Пре свега ово није чак ни срицање – ово је баш лупетање.

Па, ''богословија није име за хришћанску науку! Теологија је наука о Богу, а богословље је систем учења хришћанске цркве. Богослов је студент теологије!'' (''Како је дошло до поделе у правсолавној вери, ко је иницјатор и коме се данас може веровати'', М.Г., Православљеданас, 01/28/09)

Лажном али и тупоглавоом оптужбом да је комешање верника некакав ''фунаментализам'', на основу којег је духовно комешање верника неспретно али и провокативно и злонамерно прогласила за некакав ''православни вехабизам'' Патријаршија је својим кратким ''оценама'' показала и доказала да уопште није способна да мисли теолошки!

Јер... ко је Патријаршија да верницима забрањује да у националној историји налазе ослонац? Које то право овлашћује Патријаршију да нашу српску прошлост вређа као некакву ''причу'', некакав ''фундаментализам'', некакву ''националну укоченост''?

Уместо верског одговора верницима – на шта је дужна, и на шта једино има права – Патријаршија Српске Цркве избљувала је против ревносних српских верника антисрпску грозоморну титоистичку пропаганду – лажно је пришила ревносним српским верницима осуду Равногорске прошлости Србије изречену од стране антисрпске Титове диктатуре. И то – изрекла је ову лажну оптужбу речником који на накарадним демагошким примерима ''приче'', ''фундаментализма'' и ''богословства'' доказује да Патријаршија нема појма о Вери!

Патријаршија тврди да верници ''нису довољно теолошки потковани и не знају да нема старог или новог начина богослужења''  – што је најобичнија лаж – и да се верници ''плаше било каквог дијалога са неправославнима јер немају довољно образовања да одстоје свој став'', каже ''Блицов'' саговорник из Патријаршије.'' (Жељка Јевтић, ''И у СПЦ има Вехабија'', ''Блиц'', 18/01/2009)

Тако говори политички комесар – не теолог!

''Одстајање'' на Вери се још од Исуса Христа не доказује ''образовањем'' – нити се ''теолошка поткованост'' доказује ''дијалогом са неправославнима'' – ''дијалог'' доказује ''оболелост'' полтронством ''органа целине црквене''! Пошто је очигледно да не само цитати које је другарка Жељка навела потичу из Патријаршије – већ да је целокупан текст написан и објављен по поруџбини Патријаршије – како то да у име Патријаршије политички комесар а не теолог изриче и оптужбу  ''ревнитељима'' да су ''крајње непријатељски расположени према свему са Запада''? (Исто)

Провокативном политичком оптужбом да српски верници нису ''образовани за дијалог'' и да су ''крајње непријатељски расположени према свему са Запада'' – Патријаршија доказује да су за њу дијалог и полтронство према Западу – једина мерила Вере!

То доказују и лажи завршног Манифеста нарученог текста:

Српски верници ''манифестују'' своје ''екстремне верске ставове у политици кроз екстремни национализам који се граничи са неофашизмом и мржњом према свему што није православно''!

Уствари, из свега изложеног произилази баш обрнут закључак:

Патријаршија је та која мрзи све што јесте православно – јер се ''деловање'' стварних ''православних вехабија'' –''може лако пратити по разним форумима'' – поготово међународним, римокатоличким и екуменистичким – на којима ''духовне идеје'' активно везују за политичке'' – не верници него званични црквени силници – стварни вехабије, стварни узурпатори наше Цркве!

Најзад, то најочитије доказује пропагандна бљувотина на самом завршетку Манифеста овог нарученог памфлета којом се ''Ревнитељи'' оптужују да:

''Говоре и пишу против ''петоколонашке власти у Србији''.'' (Исто)

Ова флагрантно политичка оптужба – пошто власт јесте петоколонашка – безпоговорно доказује да Патријаршија оптужује вернике зато што – говоре Истину!

 

Одговор на друго питање:

Патријаршија је одговорила

као политичка установа!

 

На друго питање – Како је Патријаршија ''оценила'' овај искључиво верски проблем? – одговор је недвосмислен:

Патријаршија је одговорила као политичка установа!

Не као верска него као политичка установа!

И као таква, као политичка установа, оптужила је вернике зато што говоре Истину!

 Према томе, пошто оптужба српских верника од стране Патријаршије звучи дословце као оптужба изречена од стране политичких комесара – закључак је врло једноставан:

Наша Црква јесте узурпирана!

 

''Ревнитељи'' су ''дрски''

зато што певају у Славу Бога!

 

''Јеромонах Герман покушао је да брани безакоње у СПЦ и да руковођен примером свога идола Атанасија Јевтића осуди верни народ рекавши да смо ми дрски.''

''Дајте нам барем један доказ за ту тврдњу, оче Германе'', тражили смо смерно.''

''Даћу вам брдо доказа'', каза отац Герман!''

''Прво'', каже, ''срамота је то што дрско нападате најпаметнијег владику кога има наша црква, владику Атанасија Јевтића!''

''И друго'', каже, ''дрски сте што идете у поједине цркве и не поштујете хор него ви певате.'' (Законоправило: ''Писмо захвалности епископу Бачком господину Иринеју Буловићу'')

Чудна нека јерес – чудна јер Патријаршија зачудо ту јерес не кажњава – а понајчуднија је та јерес што Патријаршија ту јерес подржава!

Не зна Патријаршија да ''Црква није само свештеник и хор који он доведе са стране да би му помогао у безакоњу, него и народ Божији''!

Не зна Патријаршија да је ''Света Литургија разговор душа народа Божијег са Богом, а не самовољна представа на којој свештеник и његов хор, доведен са стране – беззаконују!'' (Исто)

Тако је то кад стварни фашисти узурпирају себи право да званично оптужују – да лажима оптужују Православље за некакво ултрадесничарство – скрива се лакрдија усред Патријаршије... али трагична је то и опасна лакрдија јер се иза ње скрива Антихрист.

 

Инквизиција од Жиче до Аустралије:

 

У једном од писама ''Законоправило'' пита силнике црквене:

''Да ли ви мислите да је ово време инквизиције? Или можда мислите да је ово време стаљинизма? Или време Голог Отока? Да ли, оче Германе, знаш да је ово минуло време да би због погане дужине и прљавог језика твога идола многи остали без главе!'' (Законоправило: ''Писмо захвалности епископу Бачком господину Иринеју Буловићу'')

Такорећи истим речима питају Православци црквене силнике широм Србије и широм избеглиштва, од изневерене Савине Жиче до аустралијског зактанченог Светог Саве.

И сви ти Православци добијају и од аустралијског, и од банатског, и од жичког инквизитора, и од Патријаршије – један те исти политички одговор:

Пошто су Срби – дрски су ултрадесничари!

''Дрски'' су свакако због тога зато што певају у Славу Господњу.

У једном од коментара на лаж о ''Блицовим'' ''православним вехабијама'' каже се врло једноставно:

''Свако ко жели да сачува достојанство српске државе, тиме и достојанствено право свог личног живота, и истину Светосавља, за њих је националиста, шовиниста, па данас и неонациста.'' (''Како је дошло до поеделе у правсолавној вери, ко је иницјатор и коме се данас може веровати'', М.Г., Православљеданас, 01/28/09)

 

Питају Браничевци:

 

''Хоће да нам уклоне и иконе наших светаца и кандила, па да нам Црква личи на римокатоличке катедрале.''

''Укидају православни пост и исповест пре причешћа, па испада да са гозбе можемо отићи право на свето причешће.''

''Мењају нам црквени календар прилагођавајући га римоктаоличком календару.'' (''Пожаревац: Православни скуп 22. фебруара 2009. гопдине'', Православни верници Епархије браничевске, 23. јануара 2009. године)

Тако зборећи ''Браничевци'' доказују да јесу ''једини исправни Срби'' – и као и све Хришћане током два минула миленијума, дичи их скромност Правог Славља у њиховој Борби за чистоту Вере.

Питају зато скромни и скрушени:

''Да ли је следеће да нам укину Крсне Славе?''

''Можете ли замислити Србе без наших слава?''

И скрушено указују да се проповедањем ''да  је душа смртна, а да се спасење постиже искључиво преко свештеника који су прихватили римокатоличке новотарије, на исти начин како и папа проповеда спасење'' – ти одани Православци питају да ''ако не верујемо да је душа бесмртна, шта ће нам онда вера, пост и молитва, свештеници? (Исто)

Као и сви остали молебани Православаца, и овај доказује да Патријаршија и њени пропагандисти и експерти немају баш никакво право да правоверје шиканирају као некакав национално-политички идеолошки преступ!

Напротив – слепо придржавање антисрпске мржње засноване давне 1945. године доказује јерес – доказује узурпацију и издају наше Цркве.

 

''А ви што се лажно молите у храму,

не идите амо, где се служи служба праведна и чиста.

Остајте у сраму, јер ту где вас буде, неће бити Христа''

 

У напису Верољуба Браничевског, који сам нашао под два различита наслова, ''Веру – љуби и брани'', и ''Боље да те Турци муче, него да те Латини уче'' каже се да је покушаја издаје Цркве било и раније и зато наводи горње стихове којима је песник Алекса Шантић окарактерисао један од тих покушаја издаје.

Па наводи аву Јустина Поповића:

''Чим је Богочовек за Светог Саву постао највиша вредност, он је ради њега оставио све своје дотадашње највише вредности (оца, мајку, браћу, отаџбину, богатство и царство) и у њему Богочовеку нашао све божанско. Зато је као и апостол Павле све остало сматрао за трице, ''само да Христа добије и да се нађе у њему''!

Зато:

''Питамо вас (владике који намигујете Ватикану) да ли знате неког папу који је ово урадио?''

И одговарају ревнитељи узурпираној Патријаршији:

''Ми не. Али знамо човека који је то урадио!''

''То је ваш и наш Свети Сава!''

И закључују:

''То је највећи разлог зашто Папи и смета наш Свети Сава, и више му смета Светосавље него Православље!''

''Због тога наше владике и послали на школовање, одродили их од нас и успели преко њих оно што вековима мачем нису успели'':

''Да на Светосавски трон поставе Ватиканце.'' (Верољуб Браничевски, ''Веру – љуви и брани'', Православни форум  IHTUS, 05/01/2009)

 

Хришћанска порука

узурпаторима

''укоченим'' у јерес:

 

''Зато ватиканске владике са радним местом у СПЦ, морате да знате да је ова наша борба и за вас и за нас.'' (Исто)

Тако неонацистима и фашистима и њиховим српским полтронима збораше Хришћани.

 

Часлав М. Дамјановић