Српска

православна Државотворност

и ''државност'' под окупацијом!

 

 

 На Сретење, Срби у Орашцу извиждали петоколнашку власт на прослави непостојеће државности у окупираној Србији!

  

Сретење:

''национални празник Србијe''

''У Орашцу је 15 фебруара 2009. године прослављен Дан Државности Србије. Свечаности су присуствовали премијер Србије Мирко Цветковић и државни званичници. Обраћајући се присутнима, премијер Цветковић је, како преноси Бета, рекао:

''Србија има снаге да се избори са свим искушењима''.

Та ''снага'' Србије отвориће:

''Перспективу за све грађане''. (''Са јучерашње свечаности у Орашцу'', Б.Г., Политика, 16/02/09)

 

''Перспектива за све грађане''

 ''На обележавању Дана Државности били су и припадници покрета и удружења која себе називају патриотским, опремљени  обележјима Равногорског покрета, међу њима су били представници удружења ''Наши'' из Аранђеловца, покрета 1389 и Фамилије српских навијача.'' (Исто)

''Скандирајући ''устанак, устанак!'', ''Мирко, одлази!'', ''НАТО дахије, марш из Србије!'' и ''Издаја!'', истичући транспарент ''Презир диктатури!''  они су звиждуцима прекидали говор председника српске владе.'' (''Десничари изазвали инцидент на прослави Дана државности Србије у Орашцу'', Е.А.-Б.Ј., Политика, 16/02/09)

''Отворена перспектива за све грађане'' Србије, проглашена на прослави ''националног празника'' – одмах је спроведена у дело:

 

40 ухапшених!

 ''Српски народни покрет 1389'' саопштио је да је код цркве у Орашцу полиција ухапсила више од 40 припадника те организације и удружења ''Наши'', и да су њихови чланови били лишени слободе три сата без икаквог образложења.'' (Исто)

У извештајима се наравно не констатује чињеница да су на ''националном празнику'' похапшени они које слављеничка власт сматра ''националистима''.

 

Ко је чинодејствовао хапшењу?

 Иако је ''манифестација почела светом архијерејском литургијом, коју су служили митрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископ шумадијски Јован'' (Исто), и иако је  уместо председника Тадића ''Беседу о државности'' одржао митрополит Амфилохије, у извештајима се не спомиње да ли су и хапшењем код цркве Вазнесења Господњег чинодејствовали митрополит црногорско-приморски Амфилохије и његов верни пратилац, епископ шумадијски Јован, или су са господима сердарима, уз заслужен крканлук, смерно благосиљали ''перспективу'' ''отворену свим грађанима'', којом ће се Србија изборити ''против свих искушења''.

 

''Црква'' ни помена о хапшењу!

 На сајту СПЦ хапшење уопште није споменуто! То је наравно због љубави према ''перспективи'', поготово зато што је ''отворена свим грађанима''. Баш зато је на сајту СПЦ Србија названа ''сувереном и светски признатом државом Србијом.'' И то је наравно због љубави према ''перспективи''.

 

Безумље и Мудрост!

 ''Црква'' је надимак митрополита Амфилохија у црквеном окружењу. Пошто се не зна како је и због чега надимак настао, може се предпоставити да је надимак настао зато што једино митрополитова мудрост схвата шта је Богу угодно... а митрополитовој мудрости ''перспектива'' је најугоднија – јер ђе би Црква без ''перспективе''?

Зато је уместо Бориса Тадића митрополит Амфилохије одржао Беседу прославе државности.

Али не о српској државотворности – таман посла!

Том пригодом митрополит је истакао да ''се људски поредак не заснива на људском безумљу и мудрости, већ на Божијој правди'' и да се на свети дан Сретења ''остварило и древно пророштво које каже'':

''Mилост и истина се сретоше, правда и мир се загрлише.''

Поменуто пророштво се очигледно не односи на наша доба, јер, насупрот митрополитовој мудрости свакако да ''безумље'' српских родољубља доказује колико су Срби назадан народ.

Зато ваљда похапшени нису уопште споменути на сајту СПЦ?

 

Некад Слобода – Данас Благоподриг!

 ''Да су српски прваци 1804. били попут Тадића, Цветковића и осталих демократа и демократора, устанка не би ни било, већ би се Срби "интегрисали" у турску царевину и нестали још онда!'' Каже то ''Сиви соко'', и закључује ''пре двеста година Србија је устала против Турака због самовоље и угњетавања четворице дахија. Највиша вредност тадашњих Срба није била "да се боље живи" већ слобода, јер су знали да без слободе никаквог бољег живота не може да буде.'' (Сиви Соко, 16/02/09, 06:06:00)

Зар то не значи некад због Свете Слободе – данас због пресветог подригивања? Па зато ''Сиви соко'' пита ''А шта је Србија данас? Република без корена, осакаћене територије, опљачкана и понижена, са нацијом у менталним оковима измишљене и наметнуте кривице, и трулом државом коју изједају квислиншки црви. Оваква Србија нема шта да слави, а било каква асоцијација њених данашњих вођа са устаницима из 1804. и после је не само непримерена, већ и непристојна.'' (Исто)

Богу хвала да и ''Сивог сокола'' не ухапсише као ''изгредника'' српског ''безумља'' – а можда и зато што је зборио мудрије од ''Цркве''.

Никад се не зна.

 

Тадићева Част оружју које је распрцао!

.У међувремену Борис Тадић је одао почаст оном истом оружју пред оном истом војском коју је уништио пре него што су га Срби изабрали за председника државе Србије, уписавши у књигу утисака посвету Србији – и то у виду ''небулозе'':  

"Србији једној и јединственој под европским небом."

Није то била једина ''небулоза''. Тадићево пригодно ''свечано одело'' – патике, вијетнамка, црне фармерке, додуше без минђуша – поставља питање поштовања, па чак можда и непоштовања!

Непоштовања чега?

Непоштовање народа који га је подригнуо на власт или земље којом управља? Или се можда осећа непријатно јер није Србин... или можда... можда ниподаштавање па чак и мржња нису искључени?

Ко ће га знати... али зато ''Сиви соко'' каже да од тe истe војскe коју је Тадић распрцао, која је ''пре десет година успешно издржала оргију НАТО агресије са минималним губицима'' – ''није остало ама баш ништа"! (Исто)

Можда звучи небулозно, ултрадесничарски, па можда чак и раскољнички, али све ми се некако причињава да је ''Црква'' заиста мудар онолико колико то сам за себе тврди – да би му Беседа трезвеније звучала да је бар ту и тамо цитирао ''Сивог сокола'', али... ђе ћеш с мудрошћу, зар не?

 

Национални празник

''наружен''

националним певањем

 

У званичном саопштењу је наведено ''да су сви ухапшени ослобођени после подне када су представници Владе Србије напустили Орашац.'' (''Десничари изазвали инцидент на прослави Дана државности Србије у Орашцу'', Е.А.-Б.Ј., Политика, 16/02/09)

Тако и треба јер тако беше и у доба Кумровчанина, али полиција тврди ''да нико није био ухапшен, нити задржаван у притвору''!

''Само су били окружени полицајцима јер су ризични и то је познато. Стајали су поред страже којом су пролазили премијер и државни званичници и звиждали, викали и певали навијачке песме и наружили државни празник.'' (Исто)

Певање значи наружило државни празник!

Наравно, било би зато ''апсурдно наседати на њихове провокације и зато смо учинили све да се спрече инциденти'', каже саговорник из МУП-а.'' (Исто)

Ето ти... туга у Орашцу: не зна се ни ко је шта наружио, нити чак шта је наружено, нити да ли је наружена небулоза... мора да је посреди Ораховача – или Њу неко наружио... или Она, несташна, мудрост наружила. Написах Ораховачу све са великим ''О'', ''Њ'' и ''О'' јер све ми се причињива Она једина Част заслужива... под овијем ''небом европским''.

 

Дан раније 5 ухапшених!

50 истераних!

А само дан раније, у Крагујевцу ''полиција привела групу верника  и против њих је покренут кривични поступак за ометање јавног реда и мира.'' (''Полиција привела групу ревнитеља у Крагујевцу'', Извор: ''Борба за Веру'', 14/02/09 )

''На дан Светог мученика Трифуна, 14. фебруара 2009. године, око педесетак верника из Крагујевца, који су дoшли у ''стару цркву'' Свете Тројице у Крагујевцу на Свету Литургију, није присуствовало Светој Литургији, коју је служио владика шумадијски Јован, зато што је Литургија служена по поретку који није у складу са одлукама највишег законодавног тела СП Цркве – СА Сабора'' и ''огорчени самовољом, бахатошћу и расколничким чињењима владике Јована, у време трајања Свете Литургије'' незадовољни верници ''уприличили су литују око храма.'' (Исто)

''У току другог опхода око храма ове ревнитеље Светог Православља, прекинула је полиција која се појавила у порти'' (Исто), ''протерала их'' и ''привела у полицијску станицу''. (''Јоване одлази'',  Православни форум ИХТУ, 14/02/09)

''Владика'' Јован је из храма изашао са својом свитом –телохранитељима, не обазревши се на окупљене вернике и не удостојивши их разговора''. (Исто)

 

''Јоване, одлази!''

Пошто се ова трагична небулоза – епископ који ниподаштава српске православне вернике и позива полицију да их хапси и изгања из црквене порте – као ни хапшење у Орашцу – такође не спомиње на сајту СПЦ – нити да српски православни верници захтевају ''Јоване одлази'' – на шта се ни ''Црква'' ни Црква не само не обазиру него хапсе и изгоне – поставља се питање:

''Да ли су то дела Цркве као чувара Божијег Откровења?'' (Писмо Митрополита Серафима Пирејског Његовој еминенцији бискупу Франциску Папаманолису у Сиросу, 25. октобра 2007)

Јер... ако Црква истински љуби своје вернике, ако истински брине о вечном спасењу верника... та Црква не прогања вернике, не стропоштава их нити у амбис Антихриста нити у смутњу догми екуменских ''теолошких дијалога'' – наравно ако је заиста православна светосавска српска Црква. А ако није...

Зато, пошто епископ шумадијски Јован Младеновић јесте познат по томе да редовно позива полицију да рашчисти безумље верника, па чак има и телохранитеље за исту сврху, и зато вернике и не удостојава разговора – ипак, иако је данас такво понашање постало типично за епископе наше Цркве од Аустралије до Жиче, упитајмо се ко је научио епископа Јована да буде такав какав је?

За одговор на ова питања користиће се један епископов интервју у ''Независној светлости''. (Интервју: Епископ Шумадијски Јован (Младеновић), ''Независна светлост'', 21-28/09/2002)

 

Српска православна Државотворност

и ''државност'' под окупацијом!

 ''Стотине година наш српски народ је гледао како да се национално осамостали, с обзироме да смо били под многим ропствима'', каже епископ Јован у поменутом интервјуу.

Пре свега, није српски народ био под ''многим ропствима'' ''стотине година'' него цео један миленијум и два века!

А од заснивања такозване Свете Римске Империје, иако се имена поробљивача јесу смењивала, циљ увек једног те истог непријатеља,  од Шарлемана и Латина до конкордата и НДХ клања, све до данашње инквизиције којој припада и сам епископ Јован – био је увек исти – истеривање православног Духа из Српског националног Духа и покрштавање српске нације у небулозну масу покорну Антихристу.

Нити српски народ ''гледао'' како да се ''национално осамостали''.

''Гледају'' џепароши и шибицари по ћошковима, ''гледају''  шићарџије и лихвари којима је Исус испретурао тезге! Српски народ није ''гледао'' како да се ''осамостали'' – српски народ је озбиљно и са одговорношћу прихватио Хришћанство одмах по стизању на Балкан – не Римокатолицизам који тада није ни постојао него изворно и стварно Хришћанство – и постојао је српски народ као хришћанска Богоугодна нација, држава и црква, и као такав, још од дана Вишеслава и Часлава  борио се за своју слободу све до Равне Горе... и бори се и данас пред инквизицијама епископа шумадијског и епсикопа аустралијског – да споменемо само неке од необразованих Православљем које је на положаје поставило управљачко жезло ''Цркве'' – зато да би у од Исуса освећеној Слободи могао да стваралачки развија Дух Православља којима су га задужили Божија Истина и Божија Правда.

А епископ шумадијски каже ''ту је била и идеја о државности''!

Шта значи ''ту је била и идеја о државности''?

''Ту је била'' значи као да је ''идеја државности'' била један од џепарошких артикала на распродаји индулгенција!

''Међутим'', каже даље епископ који ојади Шумадију, ''свему томе је претходио став Светог Симеона Мироточивог – Стевана Немање, да је држава тело, а Црква душа и да тело без душе не може да живи.'' Па, када је ''ту дошло до размимоилажења, изгубило се сагласје Цркве и државе.''

Пре свега нису ни Немања, ни Растко, нити Срби измислили ни државност нити ''да је држава тело, а Црква душа и да тело без душе не може да живи''! Из оваквог опримитивљеног тумачења испада као да је Светиња Српског православног Духа баш онај такозвани српски национализам кавим се данас тај Свети Дух лажно приказуја зато да би – такав лажно приказан – послужио Антихристу да га оптужи за накарадност па чак и за некакво светогрђе некакве наводно српске шовинистичке заосталости од које је Србе једини Ватикан у стању да покрсти у стварну Исусову децу!

Нити ''идеја државности'' није ''ту била'' тек тако, нити су принципи ''да је држава тело, а Црква душа'' и ''да тело без душе не може да живи'' ''ту били тек тако'' – како испада из теолошки необразованог епископовог подметања! Ти принципи проистекли су из суштине Исусове поруке – из Исусовог озакоњења права на слободу нацијама – да као такве проносе у будућност Његов и Његовог Оца Логос Љубави и Поштовања – и из српске оданости тој Љубави и том Поштовању – због којих су бранили Слободу – а све то благодарећи мудрости Растка и његовог оца који су схватили божанску суштину која се мора одбранити, али и од кога се та суштина мора одбранити, и најзад, како ту суштину одбранити.

Иако је сувишно подсећати да та мудрост не би ни настала нити опстала без свесне оданости српског народа суштини Светог Духа, очигледно је да је наизглед неука констатација да је ''ту'' наводно ''дошло до размимоилажења'' због којег се наводно ''изгубило сагласје Цркве и државе'' – уствари злонамерна – јер нити у Исусовој поруци нити у српској оданости нити у читавом Православљу – није дошло ни до каквог размимоилажења!

До размимоилажења је дошло међу послужитељима црквеним који су подлегли јереси папске безгрешности која је неспојива са Православљем.

Доказ истовремене затупљености погрешним теолошким васпитањем, али и смишљене злонамерности овог подлегања послужитеља Цркве под јерес су речи самог епископа Јована – да ће Црква и држава ''и даље неминовно сарађивати'', али ''наравно, нити Црква треба да претендује да буде држава, нити држава треба да буде Црква'' јер се зна ''шта је старије, старија је вера, из ње је проистекла држава''! Јесте Вера старија али у нашем данашњем случају ове епископове речи значе нешто сасвим друго. Прво, додељивање папског примата послужитељима Цркве да одлучују који верници политички ''заслужују'' прогон, пребијање, хапшење, полицију, анатему – и друго, сарадњу са петоколонашким режимом по изричито политикантско-клерикалним страним директивама са циљем рушења Православља као таквог.

''Дете је светиња, симбол невиности, чистоте. Оно је раскрављени восак и док је тај восак топао обликујете га онако како год хоћете'', каже епископ Јован.

Да ли схватамо шта значи то ''Како год хоћете''?

Која је то Богоугодност васпитала наводно Божијег човека да Божије дете моделира ''како год хоћете''? Да епископ шумадијски, по чијем налогу се хапсе шумадијски верници, не говори можда о томе како су од воска док је раскрављен и топао обликовани онако ''како год хоћете'' неки од наших владика и митрополита који, како би то рекао митрополит Амфилохије, нису ''бољи'' не зато што српски народ ''није бољи'' – него зато што је теолошко васпитање изопачено у стварање ''личности'' које одговарају не само полтронству општег друштвеног петоколонаштва него и јеретичком одбожењу теологије – јер, ''зато је огромна улога и Цркве и друштва како од њих стварати личности'' а ''ми се заиста бавимо многим проблемима, али мало проблемом човека као иконе Божје'', па тако ''и то дете, ако га ми сада усмеримо погрешно, отићи ће на погрешно''.

На које ''погрешно''? Да ли на ''човек као иконе Божје''?

Икона је молитва Божијем – икона није икона ''личности'' моделираној ''како год хоћете'' – чак није ни јеретички моделирана по некаквој ''папској безгрешности'',  зар не?

Очигледно је да епископ шумадијски тако не мисли јер га верни православци који данас себе називају ревнитељима – што заиста и јесу јер их је Исус задужио да се боре за чистоту Вере – оптужују за три  ''Јованова чувења'' од којих баш прво то и доказује:

 

Јованово прво чувење:

''Епископ је Црква''

Како тврде ревнитељи:

''Епископ Јован, не да можда мисли да има ум Христов – већ много пута помиње да је Он (као Епископ) Црква''!

И с правом закључују да је то ''класичан папизам.'' (Ненад Димитријевић. ''Отворено писмо: Насилно увођење “Папизма” у Српској православној цркви?’', Борба за Веру)

Кад може папа... кад може ''Црква'' да буде Црква... онда сам и Ја па ја – Црква. Ја, ''личност'', ја ''свемогућ'', Ја који моделирам ''како год хоћу''!

Није то никаква ''модернизација Цркве'' – то је јерес Антихриста.

У ''клерикалној установи Ватикану'', која се ''опхрвана јересима'' ''одвојила'' од хришћанског Православља, ''заблуде'' су временом нарасле а од њих је најсветогрднија сматрати себе, попут папе, ''бискупом Цркве Божије''! То јовановско умишљање себе ''Црквом'' срушило је установу у ''Љубав без Истине а ''Љубав без Истине је потпуно без своје суштине''.

Зато стварни чист Православац, Митрополит Серафим Пирејски, прозива папство питањима:

''Због чега првих хиљаду година, ваша учења о јурисдикционом примату римског папе, његовој непогешивости, о чистилишту, о куповини опроста, о складишту заслуга, о безгрешном зачећу, нису постојала?'' (Писмо Митрополита Серафима Пирејског Његовој еминенцији бискупу Франциску Папаманолису у Сиросу, 25. октобра 2007)

Шта ће ''непогрешива'' Света столица рећи Господу ''за све оне људе које је убила јерес'' Римокатолицизма ''светом инквизицијом'', ''светим ратовима'', ''крсташима'' – све ''у име некакве чистоте вере'' – ''за сав тај криминал'' и ''за напуштање поруке слободе, љубави и изабраности од Сина Божијег који се жртвовао на Крсту?''

И за разлику од нашег јеретички образованог клера, митрополит Серафим прозива јерес Ватикана повезујући је са злочинима у нашим временима:

''Канонизовали сте кардинала Августина Степинца из Загреба у Хрватској, човека који је стојао иза фашистичких усташких хорди Анте Павелића (коме је Ватикан помогао да побегне у Латинску Америку) и тиме оправдали убиство 800,000 Православних Срба.''

Па као да не прозива Свету Столицу него нашу данашњу такозвану српску Цркву – каже:

''Нисам Вас видео да сте тада протествовали, нити да сте се оградили од тога, иако'' тврдите да ''служите ''Цркву Христову''! И тако, све до ''српских новомученика из двадесетог века'', чија смрт ''осуди и унизи папски трон и вођу јереси, примата тог трона'', пита:

''Да ли Ватикан сматра та ''хладнокрвна убиства'' – ''благословеним''? (Исто)

Тако се Православац сучељава са изазовом не само данашњег времена него сваког од модерних времена у којима се зацарила јерес.

 

Јованово друго чувење:

''Има ко мисли!''

 Неваспитана охолост Јованова очитује се и у његовом другом чувењу – уместо да одговори на смерна и добронамерна питања, а покаткад и приговоре верника – што му је дужност – епископ Јован одбрусује:

''Има ко мисли!'' (Ненад Димитријевић. ''Отворено писмо: Насилно увођење “Папизма” у Српској православној цркви?’', Борба за Веру)

Тај партијски одговор буквално значи да верници немају право да мисле јер једини наводно богомдани са правом да мисли – јесте наводно епископ Јован.

 

Јованово треће чувење:

''Ниси човек!''

 ''Значи нас преко 1.000 у Шумадијској епархији који смо се потписивали против насилних промена у Цркви (мада Еп. Јован свуда говори – то је шачица – тобоже – неких бунтовника) нисмо народ, нисмо људи. Додуше, Еп. Јован је то и јавно изјавио једном човеку у селу Венчани – рекавши му ''Ниси човек'' – човек није наравно због тога јер се супроставио Њему, тј. Цркви – како Еп. Јован воли да истакне''. (Исто)

 

Узурпатори, одлазите!

 Крајње је време да се ''Борба за Веру'' прошири од шумадијског захтева ''Јоване, одлази'', и аустралијског захтева ''Инквизиторе, одлази!'' – у захтев:

 

''Узурпатори, одлазите!''

''Хоћемо Савину Цркву

чисту и од ваше

и од папине ''безгрешности!''

 

Опрости Господе али молим те од битанги ослободи нас!

  

Часлав М. Дамјановић