Полетео са Сурчина, слетео на Кенеди. Арогантан. Самоуверен.  Ни трунке сумње да ћу остварити професионалне амбиције, ни помисао да у животу осим амбиција постоји и нешто друго. Све то толико давно данас изгледа као нечији туђи живот. А онда, усред бесмислене халабуке Њујорка, неочекивано, озрачила ме је дубина мира, мира у души. Дотада нисам уопште знао ни за тај мир нити да у мени тиња дубина чежњива баш за тим миром, за миром молитве, за миром Богослужења...

Све је почело у огромној српској православној цркви на 26. улици на западној страни Манхатана и сусретом са две Српкиње, Вером Лубардом и Зиндовићком којој сам заборавио име. У избледелом сећању чини ми се данас да сам већ првог дана упознао горостасне Србе и већ првог тренутка схватио часност Српства. Па ипак, када пребирам сећања, сигуран сам да су те две Српкиње, вредне чланице Кола српских сестара, биле не само покретачка снага Цркве већ и покретачка снага рађања моје оданости Српству. Њих две, покорне, анонимне током молитви и бдења, чим би се служба завршила, тренутно су постајале незаустављива акција. Захтевале поштовање и ред да би се уживало у послужењу. Предане деци. Малишани на столицама шапућу сваки стих да буду сигурни да су га запамтили, онда брзо као митраљез, да стих не забораве, изрецитују га гласно. Не само о деци, те две Српкиње биле су друге сваком парохијану, сваком слабом, болесном, несрећном, подсећале, захтевале, растурале српску штампу. Тада је Слобода била лист Српства... Немогуће је набројати све активности тих двеју Српкиња, Вере, врло крупне, снажног гласа, бескрајног разумевања, пуне радосног живота, и сићушне Зиндовићке, чигре, обе непопустљиве када је у питању понашање у Цркви и поштовање Цркве. И заиста, од њих две, на известан начин чак више него од горостаса Срба и српских свештеника које сам био срећан да сретнем – од њих две сам Цркву учио, њих две су продубиле љубав за мене ново-откривеног веровања ту на Манхатану, њих две су новог мене створиле у Радост... од тренутка када сам закорачио у нашу њујоршку цкрву на 26. улици био сам њихов, биле су ми сестра, мајка, од њих сам Српство схватио, где ја стадох, ти продужи...

Доцније... Верини Бадњи дани и Божићи. И Илијини, наравно, али оно што је остало урезано у сећање то је Верина радост којом је наша Црква постала за мене радост. И наравно, у сећању су сузе, сузе у кишама Манхатана за горостасима српским који су одлазили један за другим... У сећању је наравно и нелагодност, једна за другом конфисковане српске цркве, новодошавши из отаџбине службу проводе брљавећи за баром, и онда, са многим од нове генерације свештеника некако се профанисало поштовање... као тоцилом изоштравало се разочарење, у Америку, али... и у нас.

Једино што је трајало – трајала је Верина радост.

А онда, деценијама доцније, зовем Илију телефоном из Вашингтона:

Вера умрла пре два дана.

Нисам плакао. Мук. Стала мисао. Тмина. У души. Непојимање. Зар и радост може да... Моја недостојност, зашто сам ја, вршњак, још жив, а она... Нисам имао реч за Илију. Нисам имао реч за тугу пријатеља, саборца, учитеља, али, схватио сам доцније – преживљава стварна лепота оне Цркве којом су ме те две Српкиње надојиле – не само да смо Верину радост наследили, њена радост је завет, завет да радошћу верујемо у истину. Наравно и да се са тугом сећамо, заувек, али да је радост којом нас је Вера задужила заиста одговорност и савест нашег веровања, да је то не смемо да изневеримо.

Променио сам се са годинама... Од прве књиге Man in the Rented Uniform животно путовање претворило се у продубљивање схватања  истине, лажи, издаје, у рационално доказивање и расказивање, а радост Цркве прво се настављала у малој изнамљеној капели огромне вашингтонске катедрале, а онда, када су се цркве наводно спојиле, временом сам престао да одлазим у цркву и моја радост наше српске Цркве постала је моја вечерња молитва захвалности – код куће, или на Равној Гори, на мом броду који се тако зове... Сећам се, после година и година, задесио сам се у Сент Питерсбургу у Флориди за Божић и после дугог времена отишао у Цркву, први пут у ту наводно спојену нашу Цркву, и... нешто се променило, није било места ни за мир ни за радост у тој спојеној цркви, не бар за мене, вратио сам се у хотел и пред спавање захвалио се Богу, уз пламичак, Боже опрости, али...

Данас схватам шта се променило.

Пет монаха и искушеника српског манастира Светих врача Козме и Дамјана, у селу Зочиште код Ораховца на Косову, подигло је јуна 2007. српску заставу. То је онај манастир који су 13. јула 1999. минирали албански екстремисти, спалили све српске куће у Зочишту и истерали са српског Косова више од 200 Срба.

Спаљени Манастир у Зочишту је три века старији од Високих Дечана. Саграђен је у XI веку. Помиње се у Повељи Стефана Дечанског. А најновија истраживања доказују да је први манастир био саграђен на српској светињи која је постојала већ у IV веку, о чему сведоче ископине ранохришћанског надгробног споменика.

Манастир у Зочишту је до сада – једини – обновљени српски манастир од 150 цркава и манастира, да не спомињемо српска гробља,  светиње и парохијске домове које су Албанци порушили током отимања и окупације Косова. Коначно у манастир су враћене мошти светих врача које су протеклих осам година биле склоњене у Сопоћанима и обновљени манастир је освећен 14. јула 2007. уз присуство око 2.000 Срба, и... подигнута је застава Србије. 

По речима владике Артемија на ванредној седници на којој су осим представника локалних власти и представника мештана из села Зочишта, присуствовали и представници УНМИК-а, КФОР-а, ОЕБС-а и УНЦХР-а, закључено је да српска застава представља провокацију с циљем изазивања ексцеса и дестабилизације безбедности не само у тој општини већ и на целом Косову! А пошто су пре тога, такође по речима владике Артемија, припадници КФОР-а рекли српским монасима да Албанци због заставе прете нападом на манастир –  наводно због тога су припадници аустријског контигента КФОР-а захтевали да се са манастира уклони застава Србије! 

Владика Артемије је изјавио да је ''застава подигнута по његовој наредби'' и да ''Монаси неће скинути српску заставу са манастира, а њима'' – КФОР-у и међународној заједници – ''уколико им смета нека је скину сами'', јер, оценио је владика у изјави Танјугу ''то је нови вид притиска на монахе који су се вратили у обновљени манастир'', зато сам ''ја саветовао монасима, одлучно, да'' – скидање заставе –  ''не долази у обзир'' зато што је ''то држава Србија и на то имамо право'' и указао Албанцима да њима ''нико не брани да истичу заставу друге државе у нашој држави'', а ''ствар је КФОР-а да штити манастир а не да се меша у скидање заставе''!

Захтев да се застава спусти владика сматра поруком ''прогнаним Србима којима су тобоже обновљене куће у Зочишту'' – ''поруком да се не враћају, јер ако се овакво насиље врши над монасима, чему да се надају повратници који би требали да живе у истом селу са комшијама Албанцима''! (ZEM-KOSOVO-ZOCISTE, vesti@beta.co.yu, 18. и 20. јули 2007.)

Владика је наравно апсолутно у праву, међутим, шта значи све ово?

Значи, на хришћанској српској светињи седам векова старијој од Светог Саве – седам векова старијој од дана када је Немања у Нишу 27. јула 1189. угостио немачког цара Фридриха Барбаросу на његовом пропутовању кроз Србију на трећем крсташком походу – седам векова старијој од дана када је тај исти Барбароса на свом наводно хришћанском походу спалио и опљачкао Констатинопољ и заједно са Млечанима прогласио га престоницом Латинског царства, издаја која је довела да се Православље одвојило од Латина и прогласило Никејско царство – шест векова старијој од дана када је Михаило VIII Палеолог, 25. јула 1261. повратио Константинопољ и поново га прогласио престоницом Хришћанства – светињи старијој од Ватикана и тринаест векова старијој од дана када је Конгрес САД 27. јула 1789. основао одељење за спољне послове, чувени амерички Државни секретаријат – значи да је то што су на тој ранохришћанској српској светињи пет српских монаха и искушеника јуна месеца 2007. подигли српску заставу на српској земљи – провокација!

Провокација чега?

Провокација суштине!

Да, заиста суштине... јер суштина догађаја у Зочишту недвосмислено раскринкава  диктатуру над историјом, безпоговорно доказује шта заправо значи чланство у Партнерству за мир и у ЕУ јер историјско Барбаросино уништење хришћанског Констатинопоља и проглашење за центар латинског царства јесте превара не само Немање већ и превара Хришћанства која доказује да је Барбаросин крсташки поход био антихришћански идентично као што је антихришћанско Партнерство за мир, па чак и да је стварни циљ ЕУ и такозване међународне заједнице идентично антиправославан те антихришћански, јер упркос војничке, економске и пропагандне надмоћи којом се диктира некакво припајање и некаква стабилизација – ЕУ још не поседује чак ни Устав који би је евентуално – евентуално! – признао као закониту творевину, а које данас ''царују'' – или латинују – благодарећи искључиво подршци антиамеричке антиправославне завере скоројевићког Државног секретаријата.

То јесте суштина али... схватио сам и другу суштину Зочишта.

Схватио сам пре свега шта се променило и зашто се осећам нелагодно у наводно спојеној Цркви – да је разлог угроженост, заправо занемареност, па чак и неспособност за ону хришћанску радост православног веровања којом ме је озрачила покојна Вера.

Чињеница да су Отомани уништили Савин гроб а да је данашња антисрпска завера диригованим махнитањем косовских Албанаца уништила изворно Хришћанство – чији је стварни настављач српско Православље – непобитно доказује до које је мере антисрпство данас рафинираније у својој антиправославности и да им је данас јасно да уништити Савину Цркву значи уништити корен Православља, једном речју – уништити Хришћанство. Међутим, иако је одбрана  Православља искључиви разлог због којег постоји наша Црква – уместо Цркве – ко је у Зочишту барикада те одбране?

Један једини Србин.

Сам самцит.

Владика Артемије, могло би се с правом рећи свети Артемије.

СПЦ као целина, Свети Синод поготово – баш исто онако као ни неодговорна такозвана политичка и интелектуална елита и вештачка културна клима наметнути и данашњој Србији и данашњој емиграцији – није овај догађај  схватила ни као најпрепреденији напад на СПЦ, нити као катализатор наше српске, хришћанске, православне и светосавске одговорности и савести – нити као пресудан напад на Православље!

Напротив, шурује се конкордат са Ватиканом, противно саборној одлуци промене Устава наставља се шуровање са екуменизмом, мења литургија, води отворени рат против Грачаничке митрополије, смицалицама покушава уклањање оних чија је одговорност несебична, савест чиста, чије побуде нису епархијске касе, смицалицама настоји да се одговорна места натопе злонамерним послушницима, једном речју, исто као што је уместо слободе Србији наметнута лажна демократија – која не садржи у себи народ јер не садржи саборност – слободу да народ изрази своје мишљење и да то мишљење буде његов живот – тако ни данашња наша такозвана спојена црква, па и Црква у целини – није саборна јер деспотује клика одабраних, зато  је духовно и морално стање очајно јер се у такозваној нашој спојеној америчкој Цркви и у отаџбини већина данашњих свештеника понаша  као да су они Црква.

 А хришћанско право на Народну Цркву нашој Цркви није дао и није нас њоме задужио само Сава већ и Исус и суштина Хришћанства – а та суштина Православља је баш та саборна радост веровања – а та радост данас не постоји!

Не постоји зато јер се крволочни титоистички насртај на оно што је суштински интегритет наше Цркве данас наставља по злочиначким директивама антисрпске завере. И баш зато, уместо да Црква одговори на питање, што би рекао Његош, шта нам је чинити... један Србин, сам, бори се дизањем српске заставе за суштину и интегритет Православља, дижући глас и моћ своје хришћанске одговорности против Ватиканове најновије буле у којој се тврди да је једино Хришћанство Католицизам иако чак и сам Папа увек каже ''католицизам и хришћанство'' чиме признаје да су то две различите вере! А владика Артемије је стао уз српски стег јер баш то дизање светосавског гласа му је дужност и право којем га је посветила светачка одора коју носи – јер се Ватиканова була не заснива ни на каквој суштинској верској нити хришћанској основи већ искључиво на материјалној и политичкој осионости. 

Дубоки су корени окршаја у селу Зочишту:

Канони jeсу канони, заставе jeсу заставе, али Православље јесте Хришћанство само ако су наша одговорност и савест свесни суштине,  само ако је наша савест несебична, суштина веровања кристално јасна, само ако је наша одлучност врлина те радости која јесте стварна суштина веровања – јер та врлина једина даје право нашој Цркви на будућност. А те опојне Радости, те суштине Православља којом ме је покојна Вера озрачила – то је оно чега нема у такозваној спојеној Цркви у Америци –  Црква није дом културе, ниje теревенка, ни брља за баром, ни скупе беле, црне или црвене лимузине, због тога се осећам нелагодно – Савина Црква је радост веровања а тога нема јер Црква није спојена – суштину је профанисала диктатура деспота.

 Том Радошћу веровања у стварну суштину нашег Православља  Вера нас је све њоме задужила да се сећамо њеног живота нашом светосавском одговорношћу. Зато се молим да и Илији, мом првом учитељу и пријатељу на америчком тлу, који је у мени Српство прогледао, да као и нама вернима, и његова туга одлане сећањем и поносом на Верину Радост.