Часлав М. Дамјановић

  

Прво беше хаос...

 

Увече осмог маја 2007. године у Новом Саду је ''основана коалиција Хитни антифашистички отпор Србије (ХАОС), која окупља појединце, невладине организације и политичке партије чији је циљ промена тренутно владајућег система у Србији.''

Пошто ХАОС представља себе као анти-фашистички из тога логично произилази да ХАОС сматра тренутно владајући систем у Србији – фашистичким! Међутим, пошто је циљ ХАОС-а промена тренутно владајућег система – такав циљ је заправо типично фашистичко-комунистичко насилно преузимање власти!

''Иницијативу за формирање те ад хок коалиције покренула је невладина организација Жене у црном Србије, уз подршку Мировне групе Есперанца из Новог сада и организације Дамад из Новог Пазара. Оснивачкој скупштини присуствовало је стотинак припадника невладиних организација и удружења из Новог Сада и Србије, а коалицији се прикључила и Социјалдемократска унија Жарка Кораћа.''

Самим тим што су оснивачи невладине организације – у данашњој догматској окупацији Србије званично се сматра да су невладине организације – зато што су невладине – аутоматски демократске, исто као и као например и ХРВ, Грађански савез, вашингтонска глобална Кризна група, Социјалдемократска унија Жарка Кораћа, и сви антисрпски актери као например Соња Бисерко и Наташа Кандић. Међутим, придавање права  самом себи – да си у праву зато што си невладина организација – у суштини је фашистички поступак.

 ''У прогласу који је прочитан наводи се да је у Србији нужан хитни антифашистички отпор'', јер ''актуелна власт фаворизује и у доброј мери подржава фашизацију свих слојева друштва'', а ''држава подстрекава, усмерава и подржава идеологију фашизма'' тиме што ''осуђује, дискриминише и прогања сваку различитост, а нарочито различитости по верској и националној основи''.

Разлог сбог кога је антифашистички отпор нужан – је лаж. У данашњој Србији су невладине организације баш те које једине не допуштају никакво одступање од наметнуте званичне антисрпске пропаганде коју прописује инострана антисрпска завера! Према томе, пошто су невладине организације те које ригорозно намећу једнострану индоктринацију – оне су једине које заиста ''подстрекавају, усмеравају и подржавају идеологију фашизма''. 

У прогласу се даље наводи да ''Отворени православни фундаментализам и национализам који се спроводи на свим нивоима, ставља у дискриминисан положај све оне који му не припадају, као и оне који одбијају да им припадају''.

Ако је текст тачно пренесен, пошто се наводно намеће ''Отворени православни фундаментализам и национализам'' то значи да је и национализам такође православан! Из тога логично произилази да је овај антифашистички манифест – сам у себи – верски нетолерантан и искључив па према томе – фундаментално фашистички!

''У манифесту коалиције, који садржи 14 тачака'', поред осталог се наводи да сви који су приступили ХАОС-у ''деле исту врсту забринутости због нарастајућег фашизма и исту врсту потребе да се то стање промени''.

''Гајење забринутости'' и ''потреба'' да се негативно ''промени'' су  одраз врло савесне одговорности која се у демократским земљама – што значи у државама које нису под окупацијом демагошке индоктринације – решава демократским путем тако да су и задовољени и незадовољени задовољни, јер демократија значи да се ни једнима ни другима не смеју забранити њихова веровања, већ напротив, да могу да их и даље изграђују, узимајући наравно у обзир мањину, чиме, сарађујући  заједнички и слободно – граде демократско друштво гласајући за једну или другу варијанту.

То, међутим, није више случај у Америци, ни је икад био у данашњој ЕУ и пост-Милошевићевској Србији јер су све три покорене наметнутом политичком праводобношћу под којом је демократско само оно што је прописано да се назива демократским – а присила на прописано заправо је драстичан фашистички поступак јер је све остало – ''осуђено'' – као наводно недемократско! А пошто на тој основи завера насилно мења стање – та насилна промена стања јесте – фашизам.

У манифесту се даље наводи да је ''злочин негирање и глорификација ратних злочина, геноцида и холокауста'', да је ''похвала и подржавање убица и ратних злочинаца кривично дело'', и да ''слобода говора искључује заговарање фашизма''.

Званична Србија не негира и не глорификује ратне злочине. Напротив, ефикасно се суди већем броју ратних злочинаца него и у једној од суседних земаља. Противно прописаном до сада се негирао једино онај геноцид који није доказан, јер само у фашистичком поступку, наравно укључујући и фашистичку методологију комуниста, онај кога оптужи ћеф руље аутоматски је злочинац и аутоматски је ''оправдана'' жртва  беса те руље – а у данашњој Србији таква руља фашистичког типа су само догматске невладине органиѕације чија је једина жртва српски народ. Ни званична Србија ни српски народ не негирају холокауст, нити хвале и  подржавају убице и ратне злочинце на начин како то отворено чине званичне политике суседних наводно демократских држава Хрватске и БиХ.

Осим тога, шта заиста значи ''заговарање фашизма''?

У суштини ''заговарање фашизма'' може једино да значи заговараање Мусолинијевог фашизма. А очигледно је да Мусолинијев фашизам нико не заговара. Међутим, иако се данашњи контролисани медији, пропагаторска демагогија и пропагандна индоктринација навелико разбацују изразом фашизам и фашистички – фашистичким се у данашњем интелектуалном поимању сматра сваки онај поступак у коме демагошка руља усијаних глава покуша да преузме власт у своје руке – баш онако како су на власт дошли Нацисти паљењем Рајхстага, комунисти насиљем НОБ-а, усташе расизмом – зато да би руља владала на свој начин – упркос вољи народа, и без обзира на цивилизацијске и међународне норме, и уз наметање селективности слободе говора, то – јесте најбитнија разлика између демократске и фашистичко-комунистичко-усташке државности.

''Наш циљ је да поново искажемо вредност заборављене солидарности, да будемо заједно у акцијама на улици и да будемо видљиви у свакодневном отпору фашизму који нас све више гуши'', рекла је поред осталог ''представница Жена у црном Марија Перковић.'' [1]

Која је то солидарност на коју се позива представница Жена у црном? Да ли ''солидарност'' ''братства и јединства''? Да ли ''солидарност'' у жалу за Титовом диктатуром? Да ли ''солидарност'' у веровању у америчко обећање Отпору да над Србијом неће престати антисрпска диктатура после збацивања Милошевићеве? Или… да ли представница Жена у црном не схвата да се рушењем Милошевићевог режима српски народ коначно ослобађа од титоистичке диктатуре? Зато што српски народ зна шта је демократија и да је демократија оно због чега је српски народ – не амерички провокатори него српски народ – збацио са власти Милошевића и титоизам? Или је оно што ''гуши'' ове наводне антифашисте, укључујући наравно и Жарка Кораћа, то што не могу да схвате да у демократији влада већина? А пошто је очигледно да је баш то оно што не схватају – то значи да то заправо фашисти зачињу хаос претварајући се да је хаос антифашистички, јер... чак и само име – ХАОС – заправо је фашистичко!

 

*

У вести се не спомиње да је разлог стварања ХАОС-а изгласавање радикала Томислава Николића за председника Скупштине. То изгласавање је у првом тренутку изгледало као – изгледало као! – као да може да онемогући намеравано скидање са положаја Војислава Коштунце и да угрози опстанак Бориса Тадића на положају председника – насупрот САД и ЕУ које су решене да уклоне Коштуницу и одрже Тадића. 

Зато је карактеристично да је Њујорк тајмс уместо да на сва звона обзнани да је антифашистичка ''невладина интелигенција'' Србије приморана на антифашистички отпор зато да би зауставила ширење фашизма у Србији – у великом чланку Марлис Симонс (Marlise Simons), објављеном сутрадан, Групе за права оспоравају Србији руководеће место у Савету Европе (Rights Groups Object to Serbia's Leading Council of Europe), и у вести сервиса Њујорк тајмса Срби изабрали ултранационалисту (Serbs Pick Ultranationalist) – ни једном једином речју није споменуо ХАОС упркос чињеници да је из оба написа очигледно да редакција зна о томе!

Та чињеница је била први повод на помисао да је у питању некаква скривена ујдурма антисрпске завере са циљем да онемогући  деловање Србије као државе – јер од Србије ошамућене фашистичким државним ударом – Косово би било врло лако отето, а неконтролисане и поготово намештене реакције аутоматски би довеле Србију до још теже демагошке окупације. Сумњу да је посреди скривена ујдурма подстакла је и чињеница да ниједан амерички лист и ниједна америчка ТВ станица није ни једном једином речју споменула ХАОС! А пошто је диктирана униформисаност  америчких медија – толико типична за америчку антисрпску кампању која се од 1991. године непрекидно наставља – пресудан доказ контроле над америчким медијима од стране антисрпске завере – видећемо доцније да је сумња о тајној ујдурми тачна, јер, осим униформисаности америчких медија скривену ујдурму доказује и синхронитет:

Исте вечери када је основан ХАОС, огласио се и накарадни заостатак Титоизма изјавом ''историчарке'' Латинке Перовић која избор Николића ''Не гледа као на победу конзервативних, десничарских страна у једној сређеној парламентарној Европској држави'', већ као на аљкавост једне земље која је ''Запуштена'' и у којој је све у ''потпуној парализи''.[2]

Оптужба титоистичке ''историчарке'' је догматична и расистичка хабзбуршка оптужба да Србија не само да нема права већ је и неспособна да постоји као ''сређена парламентарна Европска држава'' – и да је наводно способна једино да чами као ''запуштена и парализована земља'' наставља злу идеју да се Србији мора наметнути строго контролисана влада истоветна титоистичкој диктатури, што доказује и униформисаност реакција осталих такозваних антифашиста на избор Николића за председника Скупштине:

Солана и Тадић нису забринути ни за Србију ни за српски народ – напротив, Солана је забринут за Тадића, а Тадић позива ''прогресивне снаге'' да учине напор ''ради обезбеђивања'' не Србијине већ ''европске будућности'', док Немачка истоветно пледира за против-уставну, против-демократску, и заправо фашистичку побуну позивом такозваним ''реформским снагама'' да формирају ''демократску владу'', а амерички амбасадор Полт сматра оптужбу Радикала да Тадићеви демократи ''примају наређења из иностранства'' – ''потпуном бесмислицом!'' – и револтиран је ''нечувеним и деструктивним начином на који се покушавају објаснити потпуно безазлени мотиви''![3]

Индоктринација завере је очигледна – папагајски униформисано  ствара се вештачка расистичка клима коју је формулисала Латинка Перовић:

Србија није способна да постоји као – држава!

 

 

Која Европа?

 

После више од три месеца одуговлачења председника Србије Бориса Тадића да испуни своју законску обавезу да оформи владу, почетком маја дошло је до изненадног преокрета – уз подршку Коштуничине ДСС за председника Скупштине изабран је радикал Томислав Николић, који је одмах изјавио да би ''избори у Србији могли бити одложени'' тиме ''ако парламент на предлог владе прогласи ванредно стање'', јер ''у том случају, председник Србије не би могао да распусти Скупштину и распише нове изборе, чак и ако се не формира нова влада до истека законског рока''.

Пошто то значи да је председник Србије одуговлачењем да у законском року формира владу суочио Србију са претњом укидања Скупштине – претња укидања Скупштине поставља једино логично питање –да ли оваква претња оправдава увођење ванредног стања?

Пошто је претња у својој суштини фашистичка – јер и противзаконито одуговлачење да се оформи законска власт и консеквентна претња  растурањем скупштине у суштини јесу типично фашистички – логично се испоставља да би завођење ванредног стања зато да се спречи растурање Скупштине спречило претњу заправо фашистичког пуча!

Увођењу ванредног стања прибегла би свака демократска држави као једином законском акту да предупреди фашизацију државе!   

Иако на ово демократско право државе Србије никако не би смела да утиче чињеница да за председника парламента није изабран онај кога  жели ЕУ – јер би такав селективан став ЕУ био диктаторски и у суштини такође фашистички – ЕУ је на груб начин спровела своју вољу!

Поступак ЕУ је фашистички поготово зато што СРС ''као најбројнијој странци у парламенту'' логично и законски ''припада место председника скупштине''! Па ипак – и на прошлим слободним и демократским изборима, иако СРС јесте добила већину – СРС није била укључена у руковођење земљом зато што ЕУ и такозвани демократски блок – насупрот гласачима – сматрају радикале Томислава Николића наводном опасношћу за Србију!

Међутим, без да заузимамо страну ма које политичке странке у Србији – из анализе шта је фашистички а шта демократски поступак у данашњој ситуацији – произилази да разлог суочавања државе са претњом растурања Скупштине јесте одлагање формирања нове владе... јер је председник Тадић ''ставио у џеп'' Николићев понуђени мандат за састав нове владе и тај мандат ''није никоме показао'',[4] иако је ''као шеф државе морао да некоме повери мандат'' и зато ће ''бити веома ризично да'' Тадић ''распусти скупштину''![5]

Из ове анализе произилази трагична чињеница:

Србија је под  догматском окупацијом – функционисања демократије је онемогућено! Србија је заправо под истоветном догматском окупацијом под каквом је и Република Српска у којој се после низа присилног смењивања слободно изабраних представника очитовало као најдрастичнији фашистички поступак такозване међународне заједнице протизаконитим смењивањем Каличанина са позиције председника Скупштине РС.

Али... наставимо са анализом догађаја. Изгледало је да изгласавање Николића за председника Скупштине као да јесте натерало председника Србије да прекине одуговлачење, као да га јесте натерало да се одлучи да повери мандат Коштуници, и као да га јесте натерало да тако формира владу педесет минута пре истека законског рока!

Међутим... истог тренутка Николић је натеран да поднесе оставку и са тиме се у  слаже и Коштуничина група посланика који су само пре неколико дана били у већини која је изгласала Николића за председника Скупштине!

Да све наведено ''само изгледа као да је тако'' – намерно је употребљено јер је у први мах ''изгледало као да је'' читаву халабуку са Николићем организовао Коштуница зато да би опстао на положају председника владе и као да је баш због тога обећао да ће ући у већински блок са радикалима, а да је онда, пошто је искористио радикале да се Тадић присили на законску акцију – изневерио радикале и вратио се у блок са Тадићем...

 

Зашто све то само ''изгледа као да је тако'' своди се на питање да ли је Коштуница, упркос што је опстао као председник владе – искоришћен исто као и Николић?

Одговор произилази из одговора на следећа питања:

Kаква је то влада изабрана? Да ли таквом владом Коштуница уопште може да руководи? И најважније: Ко је заиста одредио састав владе?

 

Потпредседник владе, Божидар Ђелић (ДС) одговоран је за европске интеграције. Потпредседников резуме је бриљантан: магистар економије на Високој школи друштвених наука у Паризу, диплома пословне управе бизнис школе америчког Харварда, диплома катедре државне управе америчког универзитета Џон Ф. Кенеди, а такође и положај саветника некадашњег премијера Југославије Анте Марковића[6] и других познатих  политичких и пословних личности...

Важно је међутим истаћи да ће уместо председника владе о најбитнијем проблему за будућност Србије – о европској интеграцији – одлучивати Тадићев потпредседник! А пошто је ово првипут да потпредседник није фигуративна личност већ да му је дата моћ одлучивања о будућности државе – то му некако дође као да је потпредседник некакав политички комесар који је изнад председника владе! А пошто многи амерички културни, интелектуални, па чак и политички кругови сматрају Харвард за стегоношу анти-америчког образовања, а за разлог за безброј анти-америчких потеза неколицине америчких председника сматрају њихово школовање, заправо индоктринацију на универзитету Џон Ф. Кенеди, и пошто је Анте Марковић документовано један од кључних иницијатора антисрпског растурања Југославије, а нови потпредседник му је био саветник – питање је да ли је потпредседнику дата моћ да решава европске интеграције уместо председника владе – баш због та иностране индоктринације?

Сумњу подстрекује и чињенице да иако је министар унутрашњих послова ДСС и са домаћим образовањем – да се министар одбране који је ДС ''посебно специјализовао у области безбедности у САД'' где је дипломирао ''спровођења закона (Law Enforcement) и сигурносна питања и надзор (Security Issues and Oversight)'', и поседује и диплому ''престижног америчко-немачког Маршал центра за безбедносне студије у Garmiss-Partenkirhenu'',[7] јер... ко ће осигурати спровођење европских интеграција у Србији ако не војска!

А пошто пропагандистичко индоктринационо инострано образовање продукује личности у којима свакако не доминира оданост добобити српског народа и спрске државе, иста сумња помаља се и у односу на министра иностраних послова (ДС), који је ''дипломирао теоријску физику на британском Кембриџу'', али је ''магистрирао државну администрацију на америчком Харварду и био је стручни аналитичар Deutsche Bank Dresdner Kleinwort и Benson Bank''.[8] Према томе, пошто је министар спољних послова тај ко пропагира и утаначује европске интеграције такође личност коме српска добробит свакако не лежи на срцу... а пошто министарство правде[9] доминира над министарством унутрашњих послова (ДСС) – онда је очигледно да је контрола над српским интересима комплетна јер министар правде такође припада  ДС.

И најзад, да се ради о комплетно контролисаној влади, доказ је и министарка телекомуникација и информатичког друштва која је наравно ДС, а која је поред бриљантних стручних квалификација била и придружени професор на Политехничком и Стони Брук универзитетима у Њујорку.[10] Пошто је познато је да су мајстори антисрпске пропагандне кампање осим на америчким универзитетима Колумбија и Станфорда индоктринисани да безскрупулозно фалсификују истину чак и на ''наивним'' универзитетима, какав је например Џонс Хопкинс – не би зачудило да и њујоршки ''наивни'' телекомуникациони и информатички универзитети такође индоктринишу студенте антисрпском пропагандом! А да владе јесте под тоталном контролом доказује и чињеница да су ДС-овим министрима додељени и ново-оформљени ресор за Косово и Метохију(!?!) и финансије...[11]

 

Пошто ова анализа јасно одговара на питање ''Kаква је то влада изабрана?'' очигледно је да ће Коштуница бити марионета – владом ће руководити потпредседник и министри на кључним местима који су сви ДС и од којих је већина индоктринисана у иностранству.

Будућност државе и народа стављени су под тоталну контролу људи који схватају ту будућност сасвим друкчије од српског народа.

 

Према томе остаје да се одговори само на још једно питање:

''Ко је одредио састав владе?''

 

Поводом избора нове владе Вашингтон пост тврди  да пошто је ''био шокиран избором Николића'' ЕУ је ''енергично притисла Коштуницу и Тадића да смене Николића'' и ''захтевала је формирање коалиционе владе у којој ће Коштуница бити председник али да Тадићева демократска странка добије 13 од 25 кабинетских положаја'' и такође је ''инсистирала на заједничкој контроли безбедносних служби''! [12]

Иако су ово само делићи истине пошто је очигледно да је влада није коалициона и да Коштуница јесте марионета, ипак – чињенице су јасне:

ЕУ и САД су били ''шокирани'' избором представника странке која је на слободним и демократским изборима добила већину – ЕУ је ''енергично притисла'' и Тадића и Коштуницу – заправо уценила Коштуницу, из чега произилази да  ЕУ јесте та која је ''поставила'' овакав састав владе!

Закључак је према томе оно што Вашингтон пост покушава да прикрије – ЕУ је завела тоталну контролу над владом марионетског премијера!

 

Иако се тог дана Њујорк тајмс уздржао од коментара на нову влада, Вашингтон тајмс је устврдио четири индоктринационе чињенице које су уствару – четири лажи:

Лаж број један:

''Коначно су превазиђени напори анти-западних ултранационалиста да се пониште гласови и да се исфорсирају нови избори!''[13]

Напоре да се пониште избори и да се исфорсирају нови нису обавили никакви ултранационалисти – те напоре обавили су ЕУ и странка која није добила већину. Ова лаж америчке антисрпске индоктринације је у суштини фашистички поступак јер је очигледна намера да се превари америчка јавност приписивањем фашистичког поступка ЕУ и америчке пропаганде странци која је добила већину на демократским и слободним изборима!

Лаж број два:

''Јануарски избори нису довели до јасног победника и проузроковали су месеце прегањања.''[14]

Напротив, победник избора је био јасан и избори нису довели до прегањања – формирање владе одлагали су ЕУ и странка која није добила већину!

Лаж број три:

''Радикали Србије, који су владали са председником Слободаном Милошевићем деведесетих година, спречили су предугачким дебатама формирање владе у предвиђеном року.''[15]

Индоктринација да су радикали одуговлачили јесте понављање лажи  истоветне претходној, а додата је и лаж да су радикали владали са комунистима! Нико није владао са комунистима! Комунисти су били принуђени да поделе власт са радикалима као са опозиционом странком.

Лаж број четири:

''Две групе (Тадићева и Коштуничина) су се у последњем тренутку довориле о подели власти.''[16]

''Договор у последњем тренутку'' је лаж! У питању није била никаква подела власти већ је у последњем тренутку по диктату ЕУ (наравно и САД) формирана тотално контролисана марионетска влада.

У чланку су и две истине:

Истина број један:

''ЕУ и САД су захтевале од про-демократских група да се сједине и да се обезбеде од нарастајуће популарности радикала.''[17]

Тотална контрола марионетске владе заиста ће обезбедити владу од нарастајућег отпора већине!

Истина број два:

''Скупштина Србије изгласала режим'' – ''Serbian assembly approved regime''[18] – у својој недотупавности америчка антисрпска индоктринација издала се већ у наслову чланка:

Најдрастичнијим фашистичким поступком заиста је изгласан – режим!

Јер тотално контролисана марионетска влада – јесте режим!

И то наметнут режим супротан реултатима слободних избора и вољи већине грађана.

 

Европа је драстичним фашистичким поступком утврдила још чвршћу демагошку окупацију Србије.

 

*

Фашистичка антисрпска догматика заснива своје лажне оптужбе на историјским лажима које произилазе из давно заведене диктатуре над историјом:

Лажна оптужба да је суштина Равногорства била фашистичка,

Лажна оптужба да је Равногорство сарађивало са Нацизмом,

Лажна тврдња да је у Хрватској постојао организован антифашизам,

Лажна тврдња да суштина титоизма није била фашистичка,

Лажна тврдња да титоизам није сарађивао са Нацизмом,

Лажна тврдња да тиотизам није сарађивао са усташтвом,

Лажна тврдња да титоизам није насилно постављен на власт од стране нацистичких и савезничких тајних завереника у Другом светском рату,

Скривање истине да је због довођења тиотизма  на власт Запад издао Равну Гору и српски народ у Другом светском рату,

Скривање истине да је титоизам био диктатура, и

Скривање истине да је диктатура титоизма била – атисрпска!

Фашистичка догматика заснива своје наводно антифашистичке оптужбе на подједнако лажним измишљотинама о крвопролићу  савременог растурања Југославије:

Скривање чињенице да је крвопролиће растурања Југославије унапред планирано,

Скривање чињенице да је крвопролиће растурања Југославије опрганизовано из иностранства,

Скривање чињенице да је крвопролиће растурања Југославије плански усмерено на уништења Српства, српске државе и Српске Православне Цркве,

Скривање чињенице да је крвопролиће растурања Југославије смишљено као рестаурација нацистичко-фашистичких стремљења преживелих нацистичких сарадника из Другог светског рата и савремених наследника њихових расистичких идеја,

Скривање чињенице да је крвопролиће растурања Југославије наставак антисрпске завере засноване на хабзбуршком расистичком приниципу да Србија нема права да постоји као држава и да као такви Срби немају право да се бране,

Скривање чињенице да је крвопролиће растурања Југославије организовано од стране антисрпске завере део планског повампирења хабзбуршких анти-демократских и расистичких принципа државног апсолутизма на глобалном нивоу, и

Скривање чињенице да је огромна већина оптужби против Срба у периоду крвопролића резултат смишљене иностране индоктринације.

 

Јасно је дакле да је оно што је названо догматском окупацијом пост-Милошевићевске Србије у суштини фашистички поступак! Према томе – пошто су чак и врло пристрасни ''посматрачи'' назови међународне заједнице устврдили да избори јесу били слободни и демократски – такође је јасно да je избор представника странке која је на слободним и демократским изборима добила већину представљаo заправо храбар демократски покушај данашње Србије да заустави коб фашистичке претње!

А пошто је ЕУ бесрамним фашистичким поступком уништила чежњу Србије за слободом и демократијом, питање пропагаторима европске интеграције – јесте:

 

Која Европа?

 

Јер... насупрот овој демократској и слободарској храбрости Србије, прегласни ''антифашизам'' фашистичког ХАОС-а идентичан је прозирној пропагаторској халабуци интеграциониста – јер и једни и други су заиста најамници страних мржњи које ''гуше'' Србију – фашизмом!