|
|
||
| Насловна |
Сећања на Октобар... Мрак Кинотеке Један од најчувенијих филмова Сергеја Ајзенштејна био је Октобар. Од 1917. до 2007. прошло је 90 година док је схваћено да су његови филмови који су овековечили Октобарску револуцију били најобичнија пропаганда! И за чудо, прадавне успомене на мрак београдске Кинотеке разлучио је нико други већ Владимир Путин, који је нарастао баш из тог пропагандног овековечења. ''Кују уличне револуције са 'Западним специјалистима' да разједине и ослабе Русију! Потребна им је слаба и истрошена држава. Потребно им је дезорганизовано и дезоријентисано друштво, разједињено, тако да они могу да изводе своје трикове а да друштво то уопште не схвати.'' (Peter Finn, Putin Links Rivals to West, The Washington Post, 11/22/2007) Том оптужбом опозиције, Владимир Путин је формулисао, како је он то назвао – ''дестабилизујући фактор'' – који је заиста срж Ајзенштајновог ''овековечења'' Октобра. Али, Путинова дефиниција је толико типична за данашњу подређеност света под смишљену дезорганизацију и дезоријентацију да је јасно да је он од интернационалистичког комунисте постао национални родољуб. Међутим, трагично је да је од 1943. до 2007. прошло 64 године а међу Србима још није схваћено да су ''антифашистичка већа'' која су ''озваничила'' постављање Титове диктатуре резултат тог истог ''дестабилизујућег фактора''. ''Дестабилизујући фактор'' Прва жртва ''дестабилизујућег фактора'' била је приватна радњица стечена мукотрпним и најчешће поштеним радом! Пљачкаше су предводили 'специјалисти'! Домаћи и страни! Та чињеница доказује организацију. Организовано насиље предузето ради противзаконитог преузимања власти сматра се фашистичким поступком, зар не? Према томе, отимачина мале приватне радње у бити је – фашизам! Тај фашизам лажно је приказан као идеолошка свест руље! Лажна идеолошка свест лажно је приказана као свргавање империјализма, капитализма, и диктатуре националистичке државе над народним масама. Пљачкаши и фашистички предводници лажно су названи – анти-фашистима! Веће богатство опљачкали су улични предводници и виши ешалони вођства јер су наводно ''заслужнији'' од обичних пљашкаша за постизање ''анти-фашистичких тековина''. ''Страни специјалисти'' такође су задовољени – чак богатије од локалних. Сви ти ''заслужни'' за фашизам задовољени су зато што је од њих зависило фашистичко наметање будуће ''анти-капиталистичке'', ''анти-империјалистичке'' и ''анти-национанилистичке'' диктатуре. Диктатура је проглашена за ''анти-фашистичку револуцију'' која се води за ''равноправност'' народних маса! Крв ''народних маса'' проливена у име те ''равноправности'' сматрана је ''узгредном'' јер је била крв наводних ''непријатеља народних маса''. Највеће богатство опљачкала је нова држава настала на фашистичком насиљу названом ''народна револуција''! Међутим, стварно богатство – моћ владања – опљачкала је тајна клика. Клика се претварала да је интернационалистичка. Уствари, националност, расизам и искључиви национализам грамзиве и неморалне клике били су врло дефинисани. Временом, безверни империјалистичко-фашистички терор клике, маскиран фразама ''анти-фашистички'' и ''народна револуција'' сазреће у глобални апсолутистички империјализам који се данас сервира као атлантска интеграција. Без освртања на индоктринацију, заправо на фашистичку диктатуру над историјом, образовањем и културом, вредно је истаћи да данас многи стручњаци тврде да светски поредак, заправо атлантска интеграција, сматра људско друштво паразитском израслином. И заиста, очигледно је да је народ од првог тренутка сматран бесловесном и бесправном масом, руљом. Пропаганда значи превару. Зато је од Сергеја Ајзенштајна наручено да овековечењем фашистичке ''дестабилизације'' у Октобру, Потемкину и Генералној линији – ''овековечи'' фатаморгану која ће доцније бити названа ''анти-фашизaм''.
Под насловом ''Председник Хрватске Стјепан Месић, далеки гроб и 60-годишњи дуг части'' (President Stjepan Mesic of Croatia, a faraway grave and the debt of honour from 60 years ago), амерички портал TimeOnLine објавио је 20. октобра 2007. интервју Магнуса Линклатера (Magnus Linklater) са председником Хрватске поводом 60-годишњице ослобођења Београда. Председник Месић каже да дугује ''дуг части'' Титу, Черчиловом изасланику код Тита Фицроју Меклину (Sir Fitzroy Maclean), и титоизму. Месићев ''дуг части'' заправо обелодањује фашистичку дестабилизацију под којом смо принуђени да живимо већ 60 година. То драстично дефинише већ повод објављивања написа. Зашто је интервју објављен на дан ослобођења Београда а не на дан ослобођења Загреба? Да ли зато што Београд јесте био окупиран а Загреб није? Или зато што г. Месић можда сматра да је Загреб био анти-фашистички а Београд фашистички? Зато је вредно да се превод интервјуа наведе у целини: ''Стјепан Месић је тек напунио девет година када је посматрао пет олупаних партизанских тенкова како се котрљају из слободне хрватске варошице Нашице у очајничком напору да зауставе следећи немачки напад. Сећа се да их је бројао, а бројао их је и када су се вратили. 'Није их се много вратило', каже Месић, 'али битка је добијена, и доцније у рату то је обезбедило ослобођење Југославије, и, консеквентно, независну Хрватску'. Сада 73-годишњак, председник Хрватске Месић јуче је путовао да изрази пошту човеку за кога верује да је пресудан за обезбеђење те победе. У ветровитом јесењем поподневу, док су иза њега светлуцале плавичасте воде Лох Фејна (Loch Fyne), поклонио се да положи цвеће на гроб Фицроја Меклина, ратног хероја и Черчиловог изасланика код Маршала Тита, вође партизана. Драматично је то путовање које је председника одвело са прашњавих улица Нашица у зелена брда Страхура (Strachur), и као и свака прича о балкансим интригама, богато је иронијом. Меклин се 1943. спустио падобраном у босанске планине са задатком да одлучи коју ће страну савезници помагати у избацивању немачке армије. До тог тренутка природан избор била је четничка герила на чијем је челу био некадашњи официр југословенске војске, пуковник Дража Михаиловић.'' (У енглеском тексту пише Mihajlovic уместо Mihailovic.) Меклина су међутим одушевили одлучни и независни партизани под командом комунистичког вође, Тита. Черчил се сагласио са Меклиновом анализом, закључивши 'Интересује нас ко Немцима наноси највећу штету'. То остаје једна од најпротивуречнијих одлука Другог светског рата, али данас је г. Месић убеђен да је Меклин био у праву. 'То је била једина могућа и праведна одлука', каже он, 'у то време у Лондону се расправљало којој страни да се помогне, и која је јача против фашизма. Ако је уопште било сумње Меклин је сваку сумњу распршио.' И у коначној бици која је била пресудна за партизанску војску 'Михаиловић (поново Mihajlovic) је био на страни окупатора', каже Месић, 'његови четници (су тако добро) обезбеђивали железничку пругу између Београда и Атине да је то за Немце била најбезбеднија пруга у Европи. Једини који су се заиста борили против фашиста били су Титови партизани.' Тo признање (Титу) је врло карактеристично јер се две деценије доцније г. Месић нашао у затвору због огорчене опозиције Титовом комунистичком режиму. 'Тито ме је оптужио да покушавам да обновим капитализам,' каже он доброћудно. Зар (затвор) није променио (Месићево) мишљење о Титу? 'Не,' каже Месић, 'ја све то видим из историјске перспективе. Целокупна моја породица била је умешана у партизански покрет. Једанаест чланова моје породице је убијено. Тито је остварио државу која је из рата произашла на антифашистичкој страни. Схватам позитивне и негативне стране Титовог владања. Није могао да управља Југославијом по европском моделу демократије јер такав модел није никад постојао. Само силом и снагом своје личности, Тито је одржавао те државе у заједници. Тако да кад је Тито отишао са сцене нестала је кохезија. Да није било Тита ми не би смо постали модерна Хрватска', и додаје после кратке паузе 'Он (Тито) је био херој Хрватске – такође и Сер Фицрој (Меклин)'. Шта би онда Тито рекао о томе да је г. Месић постао председник? Месић одговара са смешком 'Мислим да не би схватио да је на његово место дошао неко ко је био у његовом затвору. И ја сам исто толико изненађен. Да ме је ико упитао шта је вероватније, да постанем председник Хрватске или Мозамбика, одговорио бих Мозамбика, али... ево ме овде'.'' Под поднасловом ''Цена успеха'' TimeOnLine завршава цитирањем такозваних ''историјских чињеница'': ''Први покрет отпора на тлу Југославије оформљен је 20 дана после немачке инвазије 6. априла 1941.'' То је био Анти-империјалистички Фронт који су сачињавали Комунистичка партија Словеније, Хришћански социјалисти, словеначки Соко и друге мање организације. Четници, званично Југословенска војска у отаџбини, били су покрет отпора који је предводио Дража Михаиловић.'' (У цитатима из Тајмовог Архива презиме Драже Михаиловића написано је како треба.) Часопис Тајм (Time-Life Magazine) објавио је 1942. напис о Четницима хвалећи их као једине браниоце слободе у окупираној Европи. После рата избегли Четници оформили су националне клубове на Западу где су наставили да подржавају четничку идеологију која је била забрањена у комунистичкој Југославији. Партизани под командом маршала Тита били су супарници четничком покрету отпора. 1945. било је 800.000 Партизана. 10. августа 1941. Партизани су основали Рударску Републику у југословенском планинском селу која је трајала 42 дана. Немци су расписали потерницу за Титом и Михаиловићем – награда 100.000 Рајхсмарака по глави. Извор: Тајмсова Архива (Times database).'' У заградама су коментари писца овог написа.
Иако је Месићева такозвана ''историјска перспектива'' такво замешатељство да захтева обимне анализе да би се документовало да је фантазија, пре него што се пређе на анализу суштине интервјуа, ево само кратког осврта на фантазије које се односе на Месићеву ''најновију историју'' и Фицроја Меклина.
Председник Месић не пропушта прилику да истакне да у Другом светском рату отпор окупатору на тлу бивше Југославије није почео у Србији! Да би подржао ту Месићеву тврдњу Тајмсов архив истиче да је ''Први покрет отпора на тлу Југославије оформљен 20 дана после немачке инвазије 6. априла 1941.'' То значи 26. априла 1941. Податак о ''Анти-империјалистичком Фронту који су сачињавали Комунистичка партија Словеније, Хришћански социјалисти, словеначки Соко и друге мале организације'' не постоји у немачкој и савезничкој документацији, па чак ни у документацији Војно-историјског института! У ''коментарима читалаца'', који су очигледно наручени као подршка истој Месићевој тврдњи, читалац под потписом ''Јосип, Загреб, Хрватска'' тврди да је ''Хрватска комунистичка партија формирала први анти-фашистички одред у целој окупираној Европи у Сиску 22. јуна 1941. године''. Када сам консултовао историчара Милослава Самарџића, који се по систематици трагања за документацијом и савесном и објективном проверавању веродостојности докумената може поредити чак са Милошем Аћином-Костом, одоговорио ми је: ''Код Сиска? Никад чуо!'' Нисам ни ја. ''Дан устанка је 15. април 1941. Дража је тај дан обележавао као дан устанка. Тог дана није признао капитулацију и отишао је у шуму. Први отпор, акција, био је Дражин, код Шеварлија у Босни, одмах после 15 априла. Срушена је пруга. Уследила је немачка потера.'' (Милослава Самарџића, опус) Чак да су ''анти-империјалистички Фронт'' и ''први анти-фашистички одред'' били заиста оформљени свакако нису били никакав фронт и одред јер нема података о њиховом ратовању! Подупирање Месићевог интервјуа историјским фантазијама је и тврдња Тајмсовог архива да су ''10. августа 1941. Партизани основали Рударску Републику у југословенском планинском селу која је трајала 42 дана''. О ''рударској републици'' Милослав Самарџић ми је одговорио: ''Могуће, тада је била и Рачанска република код Крагујевца! Где год није било Немаца комунисти би развили дреку!'' Речено грубо, али... грубост је израз озлојеђености на лаж: Док су Савезници и Равногорство ратовали против Нацизма – комунисти и њихови савезници дизали су дреку! Али... дрека је била ''анти-фашистичка''! Циљ председника Месића и његових некадашњих и садашњих ''анти-фашистичких савезника'' је да измишљањем ''најновије историје'' докажу да су Хрвати били први који су 1941. устали у име ''анти-фашизма'' и да су они ти који су довели ''анти-фашизам'' до ''победе'' на тлу бивше Југославије.
Амерички часопис Тајм (Time-Време) јесте објавио 1942. године напис о Четницима хвалећи их као једине браниоце слободе у окупираној Европи. Tако je заиста било у стварном Другом светском рату од 1941. до 1945. Међутим, лаж тог истог часописа биће пресудна за издају Равногорства – Тајмов часопис Лајф (Life-Живот) фалсификовао је 1943. немачку потерницу за Дражом и Титом:Тајмов Лајф је избацио фотографију Драже Михаиловића из потернице и објавио само Титову фотографију! Огромни публицитет Лајфовог фалсификата покренуо је моћну кампању лажи стварања херојске репутације ''Маршала Тита'' о коме западно јавно мњење до тада није имало појма. Циљ индоктринације био је да се на Западу оправда издаја Равногорства. Сврха данашњег Тајмовог спомињања похвалног написа о Дражи из 1942. треба да прикаже Тајм као објективан часопис и да тако сакрије фалсификат из 1943. али такође и запрепашћујући апсурд – зашто је немачка потерница за Титом (и Михаиловићем) уопште објављивана у Србији кад Тито од октобра 1941. није био у окупираној Србији све до 1944? Зашто потерница за Титом није објављена на територији неокупиране НДХ? (Запис из ђедове колибе, Часлав М. Дамјановић) Део објашњења је Американац Ц.Д. Џексон (C.D. Jackson), који је био агент америчког ОСС (Overseas Strategic Services). Када је створена ОСС-Геленова ЦИА он је постављен је за директора одсека ЦИА за такозвани психолошки рат (psywar)! ''Психолошки рат'' су уствари подвале – а исти тај Џексон био је један од свемогућих извршних директора часописа Тајм у доба када је Тајмов Лајф починио фалсификат! (Исто) Међутим, иако још од Сутјеске, територија Југославије више није била поприште рата већ поприште антисрпских лажи и подвала – Равногорство је наставило рат. То доказује чињеница да су насупрот фалсификату часописа Лајф, августа 1944. године Немци издали потерницу за Дражом Михаиловићем. Као и Лајфов фалсификат и оригинална потерница коју је Лајф фалсификовао, и та потерница из 1944. године такође je ''Уведена као доказни материјал пред Истрaжну комисију њујоршког паралелног процеса. Потерницу за Дражом Михаиловићем донео је из Србије и представио Комисији њујоршки Јеврејин Ричард Фелман, тада поручник америчког ваздухопловства (USAF), који је потерницу нашао изложену близу Прањана''! (Исто)
Сетимо се мудрог одговора Милослава Самарџића на питање где се одвијала ''анти-фашистичка дрека'' – ''где год није било Немаца!'' Баш тако је почео Титов такозвани устанак у Србији – на сеоском вашару у Белој Цркви Жикица је убио два жандарма! Немци нису били умешани, а два жандарма свакако нису значила нацизам против којег се водио Други светски рат! Тако и данашње Месићево натурање фантазија да су ''анти-фашистички'' Хрвати први почели рат против окупатора и да су предводили рат ''анти-фашизма'' до ''победе'' заправо доказује да тај и такав ''анти-фашизам'' уопште није био ратовање против Нацизма и окупатора – већ крволочан поход против српског народа! Као што је данас Клинтонов Ричард Холбрук лажно оптужио Србе да су у Босни и на Косову побили стотине хиљада Бошњака и Шиптара тако је Черчилов Фицрој Мeклин лажно прогласио да Маршал Тито располаже армијом од 200.000 војника! На Меклиновој измишљотини Титове апсурдне армије од 200.000 на територији НДХ – и Тајмовом фалсификату – заснована је индоктринација о подвизима ''Маршала Тита'' у Другом светском рату у којем он уопште није учествовао јер је учествовао искључиво у борби за послератну диктатуру над Југославијом. Та диктатура свакако није била ''анти-фашистичка!'' Напротив. Савезничко ''oдлучивање коме да се помогне'', Меклиново ''одушевљење'' ''војном снагом'' ''независних партизана'', његов ''закључак'' да уместо Михаиловића треба подржати Тита, и Черчилова сагласност коју председник Месић цитира да се ''помогне ономе ко највише доприноси ратном напору'' – све то је замазивање очију – одлука да се изда Равногорство донета је већ крајем 1942. године. Меклиново ''одушевљење'' било је унапред планирано – Меклин је послат зато да би се ''одушевио'' Титовом фатаморганом – зато да би његово ''одушевљење'' ''озаконило'' незаконитост самозваних ''антифашистичких већа''! У односу на Србе и на територију Југославије Меклинова ујдурма потпуно је променила природу рата – уместо уништења Нацизма, што је био стварни циљ стварног Другог светског рата – рат је преокренут у крвопролиће наметања послератне Титове диктатуре! Није то био никакав грађански рат већ одбрана од иностране диктатуре! Такозвана ''подршка'' Титу није никаква ''подршка'' већ акција здружених закулисних завереника – нацистичких и савезничких! Зато је западном рекламном надувавању Титових ратних подвига највише допринела нацистичка пропагандна машина објављивањем потерница за Титом – у Србији – у време када Тито уопште није био у Србији! А пошто је ''анти-фашизам'' ''дречао где год нема Немаца'' – логично је да потерница није објављивана у НДХ – где Тито јесте био! То што данашња фантазија председника Месића и његових савезника назива ''анти-фашизмом'' било је функционални део здружене завере, па чак и њен иницијатор. По истој шеми, уместо да воде рат против Нацизма, ницале су као печурке ''анти-фашистичка већа'' ''чувених герила'' у будућим ''источно-европским'', балканским и балтичким земљама и совјетским аутономним областима! Та ''већа'' изаћи ће из рата са истим искључивим ''правом на владање'' – ''правом'' на диктатуру! Тим преокретом изневерен је не само циљ рата – изневерена је послератна будућност за коју се водио Други светски рат. Народи изиграни. Жртве преварене. Идеали рата изневерени. Под маском ''анти-фашизма'' у послератни свет се као победник рата ушлеповало насилно преузимање власти, диктатура над правдом, историјом, културом, образовањем – све што је заиста најзлочиначкији фашизам – све против чега се заиста водио стварни Други светски рат – све то ''озваничено'' је као победник рата. Тек данас је јасно да је издаја послератне будућности почињена зато да би кроз дестабилизацију и дезоријентацију довела до данашње лажне интеграције.
Тврдња председника Месића да Тито ''није могао да управља Југославијом по европском моделу демократије јер такав модел није никад постојао'', најблаже речено је лупетање. ''Европски модел демократије'' свакако да није постојао у Нацизму, фашизму, НДХ, нити у ратним и послератним фашистичким ''анти-фашизмима'' председника Месића и његових ''савезника''. Међутим, ''Европски модел демократије'' постојао је у Србији која је после Првог светског рата натерана у Југославију. У тој Југославији, Хрватска је срушила ''европски модел демократије ''. У том истом Првом светском рату Хрватска је учествовала на страни побеђених. Побеђени су били они из чијег расистичког фанатизма ће израсти прво фашизам, па из њега нацизам против кога ће се водити Други светски рат. ''Европски модел демократије'' био је циљ Другог светског рата. Стварне жртве и стварна победа у том рату, и Нирнбершка пресуда не само нацистичким злочинцима већ и свакој врсти фашистичког насиља над правдом и законитишћу – требали су да обезбеде да баш тим ''моделом европске демократије'' – равноправно располажу сви народи Европе! То се није догодило. Равногорство, стварни учесник стварног Другог светског рата доказало је тај стварни циљ Другог светског рата Конгресом у селу Ба – да победа војне моћи значи обезбеђење слободе у којој ће народи слободно одлучити како желе да живе. Меклиново испланирано ''одушевљење'' фатаморганом Титове армије од 200.000 спречило је да се тај циљ Другог светског рата оствари на тлу Југославије, и омогућило да се фашистичко зло које се шлеповало кроз рат, како би то рекао г. Месић, ''нађе међу победницима''! Тако су се ''међу победницима нашли'' дестабилизација и дезоријентација друштва, културе и човековог достојанства и наслеђа, који ће довести до данашње ''интеграције''. То доказује и сам г. Месић: ''Титова држава произашла је из рата на антифашистичкој страни''! То значи да чак ни он не спори да је ''произашла држава'' – фашистичка! Јер једино што је за њега важно то је: ''Да није било Тита ми не би смо постали модерна Хрватска''! Зато је ''Тито је био херој Хрватске''! Зато је херој Хрватске био ''Такође и Сер Фицрој''! Очигледно, Месићу је јасна холбруковска улога Фицроја Меклина, и баш зато му и дугује ''дуг части''. Јасна му је и Титова улога и зато га правда најпоганијом паролом данашње антисрпске кампање: ''Само силом и снагом своје личности, Тито je одржавао те државе у заједници'', а ''кад је Тито отишао са сцене нестала je кохезија''. Кохезија није никад ни постојала јер је после Првог светског рата Југославија је била наметнута зато да би извадила Хрватску из побеђених у победнике! Међутим, инфилтрирање фашизма из Другог светског рата у послератни свет под маском ''анти-фашизма'' најдрастичније се очитује у Месићевом одговору на питање шта би ''Тито рекао о томе да је г. Месић постао Председник?'' ''Мислим да он не би схватио да је на његово место...'' На његово место? Значи председник Месић сматра себе на Титовом месту! Пошто Тито није био председник Хрватске, можда председник Месић сматра да је Хрватска била председник Титове Југославије? Или да је председниковала Титовом Југославијом у нечије туђе име? Да ли је данас Јасеновац затарабљен у то нечије туђе име? Да ли зато што злочин над Србима није био фашистички већ анти-фашистички? Да ли се зато српска деца побијена у Крагујевцу и Градишки приказују као да нису била српска деца? Да ли се зато тврди да 100 стрељаних Срба за сваког убијеног немачког војника, например у Крагујевцу и Краљеву, нису били Срби већ некакви анти-фашисти некакве друге националности? По много чему је чудна ''најновија историја'' коју данас тврде председник Месић и његови ''савезници''. Најчудније је да је различита не само од стварне историје већ и од Титове. Анализирајмо зато један догађај из рата: 26. октобра, 1943. године Михаиловићеве снаге су по ''захтеву западних савезника'' напале транспорт немачких шлепова на Дунаву. Осим што су ми о томе детаљно причали учесници, тај догађај је детаљно описан у књизи британског официра Џаспера Рутама Погрешна паљба (Jasper Rootam, ''Miss Fire''). (Запис из ђедове колибе, Часлав М. Дамјановић) ''За казну Немци су стрељали 50 Срба!'' ''Напад на дунавски транспорт'' довео je до тога да је ''Генерал Михаиловић постао 'гоњенији' од Немаца него икад раније''! Немачки официри највиших чинова били су: ''Oдлучнији више него икада раније да убију Дражу Михаиловића и униште Врховну команду''! (Исто) Савезници су захтевали од Драже Михаиловића да нападне шлепове као диверзију да одврати пажњу Немаца од друге групе шлепова у којима су били сакривени европски Јевреји, углавном 22-годишњаци којима је коначно одредиште била Палестина, а задатак формирање оружаних групација које ће довести до успостављања државе Израела! (Исто) На овај догађај надовезује се тврдња из књиге Хроника Холокауста (The Holocaust Chronicle, A history in words and pictures). На страници 485, под датумом 2. октобар, 1943 пише: ''Први јеврејско-палестински падобранци спустили су се на Балкан. Ти Јевреји су се сагласили да прво помогну у организовању не-јеврејских герилских група у корист британских ратних напора. Тек после тога, без ичије помоћи, Британци су им дозволили да помажу другим Јеврејима''. Датуми и природа мисије се подударају! Међутим, та акција за добробит будућег Израела, навела је савезнике да ''у потпуности прекину односе са Михаиловићем''! (Исто) У тренутку када су Западни савезници одлучили да прекину везу са Дражом Михаиловићем – Немци су одлучили да убију Дражу Михаиловића – усаглашеност нацистичких и савезничких закулисних манипулатора је очигледна – уклонити Дражу Михаиловића да не ремети рекламирање ''Маршала Тита''! Међутим, пошто су чињенице да се Равногорство жртвовало за будућу јеврејску државу, и да је у наше време Др. Радован Караџић на захтев Мосада евакуисао сарајевске Јевреје, итекако ме је зачудило када сам у књизи ''Поход будала'' (''Fools' Crusaде''), на страници 256, прочитао закључак списатељке Дајан Џонстон (Diana Johnstone): ''Исто као што је црква прокламовала средњевековне крсташке походе, тако је и крсташки поход 1999. године против Срба, прокламован у најсветијем од свих данашњих светих места, у Холокоауст Музеју у Вашингтону''. Чудно, зар не? Поготово када се упореди са тврдњом Др. Смиље Аврамов: ''У Војном архиву у Лондону и Фрајбургу, у немачком Војном архиву'' документи доказују ''да је највећи злочинац свих времена Анте Павелић био британски шпијун од 1926. године, да је Британска обавештајна служба сарађивала са усташком службом од 1926. године, преко убиства Краља Александра и у току другог светског рата.'' (Др. Смиља Аврамов, на промоцији књиге Карлхајнца Дешнера, Политика римских папа у XX веку) Усташко-британска сарадња чини логичним многе чињенице која су до сада изгледала апсурдне! Например, британска база на територији НДХ са аеродромом у Босанском Петровцу! Недалеко од Дрвара! Ту су слетали великодостојници америчких и британских медија који су интервјуисали Тита, и агенти Државног секретаријата који ће Титу издиктирати унутрашње границе његове послератне државе – тако да те границе одговарају већ тада планираном будућем антисрпском распарчавању Југославије! Та сарадња такође разјашњава ко је у савезничкој бази у Барију у Италији режирао догађаје у корист Тита већ од првог дана рата: у књизи Џона Корнвела Хитлеров Папа (John Cornwell, Hitler's Pope) документовано је да су усташе имале радиостаницу у том истом Барију! Закључак је да ''бесмислене задатке'' које је Михаиловић одбијао да изврши јер ''немају никакве везе са ратом'' нису постављале савезничке ратне команде – већ ''анти-фашисти'', њихови савезници, и усташе – који ће доцније заједнички измајсторисати ''оптужбу'' да је Равногорство било ''неактивно''! Све то заједно документује не само да су Месићеви ''анти-фашисти'' и њихови ''савезници'' сарађивали са усташама, већ да председник Месић и његови ''савезници'' пропагирањем ''нове анти-фашистичке историје'' заправо правдају шлеповања фашизма кроз рат, увршћење фашизма у победнике, и данашњи фашизам прикривен у сржи ''атлантских интеграција''.
Упркос што се и Титова и историја месићевског анти-фашизма заснивају на истим филмованим фатаморганама попут ''Козаре'', ''Неретве'', ''Сутјеске'' – све акутније je питање са киме су све сарађивали и Тито и месићевски анти-фашизам у свом фашистичком успону, и за кога? Али... нема везе, живјеће овај народ – једино неодговорено питање је – који ће то народ живјети? ''Живјеће овај народ'' био је први филм Титове Југославије. Режирао га је Вјекослав Афрић. Колико се сећам друг Афрић није био народни херој али мора да је био врло ''заслужан анти-фашиста''. Недокучиво је једино како то да анти-фашисти нису оживели Сергеја Ајзенштајна да сними филм ''Смрт фашизму – слобода народу''? Нико није био бољи од Ајзенштајна да ''дреку'' измонтира као ''анти-фашизам'', зар не?
|
|