''На интернет порталу Индекс 9. децембра 2006. године емитован је видео-снимак са делом говора хрватског председника Стипе Месића'' наводно снимљеном ''у Аустрији почетком 1990-их година''. У том говору председник Месић је наводно ''позитивно оценио усташку државу, рекавши да су Хрвати два пута победили у Другом светском рату и да због тога немају разлога да се икоме извињавају.''[1]    

''Ми смо два пута победили, а сви други само једном.''

''Ми смо победили 10. априла 1941. када су нам Силе осовине признале Хрватску државу и победили смо јер смо се нашли после рата, опет са победницима, за победничким столом''. [2]

 

Трећи део

 

Спасавање Срба

и спасавање Српства

су две различите ствари!

 

Уз обезбеђење од три НАТО оклопна транспортера одузета је из бањалучког Историјског музеја комплетна документација о Јасеновцу. Очигледно је да документација припада народу над којим је злочин почињен – Србима – исто као што је, например, Израел с пуним правом документацију о Холокаусту над Јеврејима сакупио у Израелу – иако се злочин очигледно догодио ван Израела. Међутим, после наводног проучавања документације о Јасеновцу у вашингтонском Холокауст музеју – документација о Јасеновцу је уместо Републици Српској – предата – Хрватској!

Ова чињеница доказује да зато да би се ''убедљиво'' лансирала хрватска ''антифашистичка реформа'', заправо модерно ''шминкање'' непрекидане диктатуре над историјом – у корист Хрвата а на штету Срба – зато да би се интензивирало удрастично умањење усташког злочина које је већ Тито започео.

И заиста, крађа и прекрађа јасеновачке документације из бањалучког музеја резултирала је да се драстично умање српске жртве у Јасеновцу; да се онда те умањене бројке прикажу као једине жртве – као да се злочин догодио само у Јасеновцу и нигде другде – и да се онда тај минијатурни број жртава сервира као да је свеукупни број жртава!

Ова чињеница неоспорно доказује да повампирени расизам који се поштеним људима данас причињава као незамислив – заправо обелодањује идеолошку физиономију здружене нацистичко-савезничке завере, која од завршетка Другог светског рата па до данашњих дана намеће анти-амерички и анти-демократски хабзбуршки апсолутистички глобализам. И не мењајући, па чак и лудачки продубљујући свој натурени историјски фалсификат, здружена завера безобзирно не хаје за истином.

Није зато ни чудо да је Отсек америчког Државног секретаријата за европске и евро-азијске афере (U.S. State Department Bureau of European and Eurasian Affairs) у такозваном Профилу Хрватске за 2003 годину, изданом децембра 2003. године, у одељку Историја Хрватске:

Потпуно изоставио постојање нацистичке НДХ!

Такође није чудо да упркос расположивим чињеницама  пропаганда такозване званичне Америке безобзирно не мења званичне бројке – огромно увећане бројке оних које су наводно Срби побили – изузев једне једине бројке која се драстично смањује:

1.700.000 Срба покланих од Усташа постало је:

63.000 покланих Срба, Јевреја, Цигана, па чак и Хрвата!

 

*

      Крајем 2007. године објављено је да ће Спомен подручје Јасеновац постати ''у сарадњи са Меморијалним Музејом Јад Вашем из Јерусалима – Међународни центар за учење о холокаусту и геноциду''.

      ''Сурадња са Јад Вашемом била је од велике важности у планирању и осмишљавању новог Меморијалног музеја у Јасеновцу и код уласка Хрватске у међународну радну групу за образовање о холокаусту, како би се о холокаусту и геноциду, као основи за учење о људским правима, проучавало по европским стандардима у новом Образовном центру у Јасеновцу''.[3]

      Колико год да је оваква одлука заиста племенита и морална – та одлука је такође и један од суштинских беочуга савремене антисрпске пропаганде:

Холокауст над Србима ће нестати!

Уместо Холокауста над Србима Јасеновац ће постати образовни центар, наравно по некаквим европским стандардима, центар за проучавање холокауста и геноцида као основе за учење о људским правима... а од безбројних примера да се заштита људских права не односи на Србе и Србију, напоменимо само да се у овој најновијој поставци диктатуре над историјом  на Србију гледа кроз сулуду измишљотину – да је Србија наводно иницијатор растурања Југославије зато:

Што се Србија и Срби ''једини нису придржавали авнојских одлука''![4]

То значи да ће и смишљено умањени број жртава Холокауста Срба – од 1.700.000 на 63.000 – такође нестати са историјске позорнице зато што се сматра да једино што је ''од велике важности у планирању и осмишљавању новог Меморијалног музеја у Јасеновцу'' – јесте ''улазак Хрватске у међународну радну групу за образовање о холокаусту''!    

     

Да овај поступак јесте део антисрпске пропаганде доказује чињеница да се расистичка мржња Срба изванредно прикрива – исто онако како се изванредно прикривала од почетка до завршетка Другог светског рата, исто онако како се изванредно прикривала у току Титоизма, и исто онако како се изванредно та иста расистичка мржња прикрива данас – та мржња се одразила ''У арогантном чланку Николаса Вуда (Nicholas Wood) Разјашњење историје нацистицког логора, (Unscrambling the History of a Nazi Camp) јер како поштено каже Виљем Дорић (William Dorich) из Калифорније, у свом писму уредништву Њујорк тајмса, датираном 6. децембра 2006. године, Вуд ''назива Јасеновац нацистичким концентрационим логором насупрот чињеници да је Јасеновац био Хрватски логор смрти којим су господарили хрватски нацистички сарадници – чиме Вуд имплицира да је (Јасеновац) био само још један од многих нацистичких концентрационих логора''.

Ово претварање Јасеновца – само једног од безбројних  стратишта Срба у Другом светском рату – ''у један од многих нацистичких концентрационих логора'' не значи само превару америчке читалачке публике, нити превару само млађих генерација у Србији – не, то је део смишљене антисрпске пропаганде:

Усташтво не постоји у данашњој ревидираној историји којом  данас манипулише и америчко и међународно јавно мњење – у историји која је ревидирана већ у Другом светском рату – Усташтво не постоји зато да би се у будућности, данас – срушили Србија и Српство.

 

Пре него што наставимо ову анализу вредно је подсетити на две ствари:

Прво, зашто ова злочиначка ''трансформација'' Јасеновца није названа за оно што заиста јесте – да јесте један од суштинских беочуга антисрпске расистичке пропаганде?

И друго, зашто данашњи Срби и у отаџбини и у иностранству настављају да се понашају као да антисрпска пропаганда уопште не постоји?

 

У саопштењу Министарства правде од 7. новембра 2006. године ''Министар правде Србије Зоран Стојковић и представник центра Симон Визентал Ефраим Зуроф сложили су се да поступке против ратних злочинаца из Другог светског рата треба спровести до краја јер ти злочини не застаревају''. Ради се о Миливоју Аснеру, шефу усташке полиције у Славонској Пожези у току Другог светског рата, Иву Ројници који је током НДХ био градоначелник Дубровника, и кога је својевремено Др. Фрањо Туђман ''предлагао за хрватског амбасадора у Аргентини'', и Шандору Кепиру.

Аснер и Ројница су документовано лично одговорни за одвођење у логоре неколико стотина Срба, Јевреја и Рома који су у тим логорима побијени. Због тога правосуђе Србије захтева од Хрватске, Аустрије и Аргентине – где су оптужени настањени – да поменуте изруче Србији за суђење.

Међутим, чињеница да је овај случај жртва трагичног и злонамерног одуговлачења доказује да је заиста жртва антисрпске пропаганде. Тотална незаинтересованост међународне заједнице истоветна је тоталној незаинтересованости Карле дел Понте за српске жртве! Стране медије су наводно тотално незаинтересоване; Хелсиншки комитет за заштиту људских права – који је прегласан углавном у случајевима жртава српских злочина – такође је недовољно заинтересован...

      Свакако да све ове чињенице јесу трагичне. Међутим, од свега тога трагичнија је чињеница да се у саопштењу Министарства правде Србије – не наводи да су Ројница и Аснер – усташе! Нити да је Кепир мађарски фашиста! Напротив, у саопштењу Министарства правде Србије они су названи једноставно:

''Ратни злочинци из Другог светског рата''![5]

Шта је стварно значење и стварне импликације ове трагичне чињенице?

Министарство правде Србије не сме да назове усташке злочинце из Другог светског рата – усташама – зато јер их је наметнута пропаганда претворила од усташких у – ''ратне злочинце'' – истоветно као што је та иста пропаганда претворила Јасеновац од усташког у ''један од нацистичких концентрационих логора''!

Међутим, једно друго питање је још трагичније, и чак много злокобније:

Зашто трагичност стварног значења и стварних импликација ове подле чињенице – нико од Срба не примећује?

Да ли зато што за наше данашње српско политиканство, и за наше данашње бусање у груди националним интересима и Српством – трагично настављање антисрпске пропаганде – заправо настављање смишљеног рушења Српства започетог у Другом светском рату а које се данас наставља модерном сатанизацијом – трагика и импликација ове трагичне чињенице једноставно:

Није важна?

 

У малом чланку у Вашингтон тајмсу од 3. јануара 2007. године под насловом Serbian Saga – Српска епопеја, америчка читалачка публика је обавештена да је Клинт Вилиамсон (Clint Williamson), амерички ''амбасадор  за ратне злочине'' изјавио ''за босански лист Дневни Ааваз да Бушова администрација подржава продужавање мандата Трибуналу за злочине почињене на тлу бивше Југославије и да је против тога да се суђење оптуженима за ратне злочине уступи локалним судовима у Србији'':

Зашто?

Зато што је то ''Једина апсолутно неприхватљива ствар за владу Сједињених држава да њима (Караџићу и Младићу) буде суђено например у Београду, заправо пред домаћим судовима''![6]

Нису важна надмудривања да ли је Вилиамсон у праву у односу на Бушову администрацију (свакако је у праву у односу на Кондолизу Рајс и Државни секретаријат), али – надмудривања нису важна зато што су надмудривања рекла-казала! А рекла-казала су зато јер су политиканстко наклапање чији је једини циљ да они који наклапају – придају себи важност некаквих мудрих великана који су упућени чак и у закулисне ствари!

А о чему се уствари ради?

Ради се о томе ко је непријатељ!

Запад је у Другом светском рату сматрао Србе за непријатеље!

Пријатељи Запада били су усташе и Тито!

Зато не долази у обзир да се ''непријатељу'' дозволи да суди ''пријатељима'' – без обзира да ли су питању Чеку, Таћи, Аснер, Насер Орић, Иво Ројница, Харадинај... а пошто за ''пријатеље'' Запада представља изузетно перверзно иживљавање и ужитак да суде Србима – онда се због те перверзије тај ужитак не сме препустити Србима...

...поготово када се зна да Србија нема право да постоји, да Срби немају право да се бране, и да се српско питање решава још од краја XIX века када су се Срби дрзнули да направе некакву националну државу...

Према томе, пошто ужива у замлаћености мађијом ''атлантских интеграција'' и ''демократских реформи'' – нашем политикантском наклапању уопште не пада на памет да реагује на антисрпску мржњу настављену из Другог светског рата.

 

За повампирење реформског апсолутизма карактеристично је да  25. априла, 2004. године, амерички сенатор Џозеф Либерман (Joseph Lieberman), стваралац и пропагатор америчког чувеног закона о религиозној трпељивости – није – уопште обратио пажњу на комеморацију јасеновачким жртвама!

А на тој комеморацији је рабин Џозеф Атијас (Joseph Atijas), претседник Јеврејске заједнице  Босне и Херцеговине, јавно изјавио:

 

''У стварности, нико није јавно осудио политику – уби једну трећину, прогнај другу трећину, и покрсти трећу трећину''.

 

Јеврејски рабин, очигледно добро упознат са усташким злочином, закључио је:

''Ми не захтевамо осуду!''

''Ми очекујемо осуду''! [7]   

Тако говори савестан духовник.

 

Међутим, племенити захтев овог рабина је узалудан:

Јавна осуда неће уследити јер – исто као што немају право да се бране, и исто као што немају право да постоје – Срби немају право ни да суде! Али... јавна осуда неће уследити такође и због ћутања свих оних попут сенатора Либермана...

 

Злонамерна глобална распротрањеност нео-хабзбургизма драстично се огледа и у приказу књиге Из Мађарске (Out of Hungary), о групи америчких Мађара који су постали великани америчког филма и фотографије и врхунски амерички научници на изради атомске бомбе и других најсавршенијих послератних оруђа, коју је написала Кати Мартон (Kati Marton), вероватно супруга ''најискренијег српског пријатеља'' и ''најискренијег'' савременог ''борца за демократију'' – Ричарда Холбрука.

Наиме, Џефри Виткрофт (Geoffrey Wheatcroft), британски учењак који је књигу приказао у Свету књиге у Вашингтон посту од 24. децембра 2006. године – ''једино'' што замера'' Мaртоновој – то је што је адмирала Николаса Хортија назвала ''фашистом''! Наводно, Хорти није био ни фашиста ни нациста јер је штитио мађарске Јевјреје све до лета 1944. године, када је Хитлер послао у Мађарску ''Адолфа Ајхмана (Adolf Eichmann) да спроведе Задатак Трећег Рајха''! [8]

 

*

Пошто живимо у доба већ дуготрајне диктатуре над историјом можда је најбезпоговорније разјашњење присилно натуреног аморала проглашеног за морал анализа једне од најподлијих оптужби против Равногорства – наводна истоветност Равногорства са Усташтвом:

Држећи се дословце Титовог ''Вјерују'', пропаганда званичног Вашингтона данас испира мозак Америци наметајући јој сомнабулне лажи о наводном српском расизму:

''У стварности, Четници су били морално истоветни хрватским Усташама.'' [9]

''Четници су  истоветни усташама'' наводно, зато:

''Што су оба покрета у својој сржи геноцидни!'' [10]

 

Неоспорна је чињеница да је Усташтво било засновано на следећим елементима:

а) Традиционална хрватска мржња Срба.

б) Патологија да су Срби нижа раса.

в) Религиозна заслепљеност да су Срби  шизматици.

г) Фанатичка опседнутост да је истребљење Срба једини начин да се оствари хрватска држава.

д) Мржња према Југославији.

 

За разлику од Усташтва, Равногорство је било засновано на хуманистичком наслеђу српске државотворности, и на хуманистичком учењу Српске Православне Цркве!

То у суштини значи да је Равногорство, као и Српство, засновано на следећим принципима:

а) Једнака права свих грађана.

б) Обезбеђена слобода равноправна за све.

в) Једнакост свих пред законом.

г) Подједнака друштвена правда за све  који живе у српској држави.

д) Све то законски обезбеђено, без обзира на националну, социјалну, расну, или религиозну припадност. 

 

Пошто је суштина постојања Усташтва било је истребљење Срба – то значи да је raison d’etre Усташтва било уништење живота – убиство.

 

Суштински етички и морални raison d’etre Равногорства, исто као и лично Драже Михаиловића, и већинског корпуса Српске Православне Цркве – било је очување људског живота – живот.

 

Баш на темељу тог дубоког поштовања људског живота, засновано је српско жртвовање за очување племенитости европске цивилизације, јер људски живот је безбедан једино у племенитој цивилизацији, зато што је само у таквој цивилизацији могућ опстанак и развој поштене савести. А најкарактеристичнији пример до које мере је Равногорство било одано очувању људског живота јесте Михаиловићево одбијање да жртвује животе за сулуде акције које су од њега захтевали про-титоистички провокатори из Барија, Каира, Лондона и Вашингтона. 

 

Равногорство се борило да ослободи Југославију:

Зато да сви југословенски народи могу слободно да одлуче како желе да живе по завршетку рата.

 

Усташтво се борило за Хрватску Хрвата – расно чисту од српских шизматика, Јевреја, и осталих које су сматрали нижим расама.

 

Све то доказује да је покушај изједначавања Равногорства са Усташтвом уствари траги-комично лудило. Али. . . хабзбуршка крволочност, исто као што је у Првом светском рату убила сваког десетог Србина, наставила се не само кроз злочин Усташтва, него се наставља и данас. . .

 

Насупрот грозоти усташког злочина над Србима, на коју су се згадили чак и окорели нацистички расисти, историјска документација безпоговорно доказује да Равногорство Србије, и Југословенска војска у отаџбини, под директном командом Драже Михаиловића, нису извршили ни један једини масован покољ:

''Не постоји ниједан веродостојан доказ да су Генерал Михаиловић и његове снаге починили и један масован злочин над југословенима или другима''! [11]

Нагласимо да је ова тврдња пуковника МекДауела утемељена на  ''целокупнј документацији са целокупног ратишта'' и за ''читаво време трајања'' Другог светског рата на територији Југославије:

''Заснован је на свеукупној документацији и разговорима са савезничким па чак и непријатељским најодговорнијим лицима, међу које спадају и најодговрније личности британских одговорних служби''. [12]

И најзад, чињеница која најнедвосмисленије доказује да је покушај изједначења Равногорства са Усташтвом злонамерна измишљотина – јесте да је Равногорство било од пресудне важности за Савезничку победу над Нацизмом – док су Усташе ''клале'' Србе у име – победе Нацизма.

 

Разлози за учествовање у Другом светском рату Усташа и Тита били су:

a) Истребљење Срба.

б) Уништење уставне и суверене државе Југославије.

в) Насилно приграбљивање власти.

 

Смишљено и систематско истребљење једног народа јесте  геноцид.

Противзаконито приграбљивање власти јесте фашизам.

А пошто је сулуда авнојистичка опседнутост ''правом на моћ'' такође противзаконито приграбљивање власти – према томе, и нацизам, и титоизам, и хабзбургизам, у суштини су – фашизам!

 

Супротно томе, борба за Савезничку победу над Нацизмом, што значи за ослобођење поробљеног народа, отаџбине, и континента – није ни геноцид нити фашизам.

 

Иако је Други светски рат добијен – чињеница је да се наставља ''решавање српског проблема''!

Према томе суштинско питање је ко је тај ко се усуђује да и данас отворено наставља расистичку инквизицију решавањем ''српског питања''?

Зар Савезничка победа у Другом светском рату није поразила не само ''решавање јеврејског питања'' на основу расистичких предрасуда, већ и решавање питања сваке појединачне нације на основу расистичких предрасуда?

Па, према томе – зар Савезничка победа у Другом светском рату није поразила чак и ''решавање српског питања'' на основу расистичких предрасуда?

Зашто се онда данас расистичко и једнострано ''решавање моралности'' некаквог ''српског питања'' нашироко користи као етикета иза које отворено оргија расизам?

 

Међутим, преша да моралност заиста мора да се реши – заиста постоји – али... та преша јесте решење морала на другом нивоу:

Данашња сатанизација Срба не би била могућа без сатанизације и издаје Равногорства Србије у Другом светском рату!

 

Према томе, пошто би моралност требало да буде пресудна карактеристика цивилизације која заиста жели да порази зло, и пошто у таквој цивилизацији изневеравање моралности јесте  изневеравање цивилизације, стварни проблем који захтева ''да буде решен на моралан начин'' – јесте:

 

Откривање истине о Равногорству Србије.

 

То је, међутим, оно што је забрањено...

А забрањено је зато што је:

 

Повезивање неправде из Другог светског рата са данашњом неправдом, и документована рехабилитација Равногорства  једино оруђе за одбрану од данашњег насртаја на постојања српског народа и српске државе – једина одбрана!

Једина одбрана је зато јер је истина.

Јер једино су морална суштина Српства и стварног Равногорства довољно моћни да се суоче и сруше грозу настављене лажи.

Јер данашња издаја јесте наставак ратне издаје;

Јер данашња демонизација јесте наставак исте мржње. . .

А наш  данашњи крах  јесте вештачки наметнут нам страх од Равногорства!

У процесу суновратног отуђења које нам је наметнуто, најподлији непријатељ је издаја равногорског у нама самима, издаја сопствене савести.

 

И баш због те издаје у нама самима, чак више од настављене мржње других – зато непријатељ успева да нас мрцвари, као  марву. . . да нас мрцвари како чак ни марва не заслужује да буде мрцварена.

 

Због тога што антисрпска завера зна Српски национални дух боље од данашњих такозваних бранитеља Срба – зато се мора схватити да на нишану завере нису никакви Милошевићи, нити Младићи – на нишану је Српски национални дух.

 

Српство је оно што се жели да се потпуно уништи.

 

Културно, цивилизацијски и религиозно Српски национални дух увек је био савест. И баш на појимању те савесности заснива се моралност одговорности према отаџбини.

Како то онда да уместо те савесности и одговорности данашњи спасиоци Срба – не спасавају Српски национални дух – не спасавају Српство – већ спасавају оно што приглупо називају – спасавањем Срба?

А Срби ће преживети, точиће се ракија, чак ће Срби наставити да добијају међународне дипломе, награде, признања, али. . .

 

Спасавање Срба и спасавање Српства су две различите ствари!

 

Преживети као Србин без Српства – значи преживети као уштројени грађанин покорни...

 

И заиста, непријатељ тачно зна шта напада:

''Када у Србији говоре да је у Јасеновцу убијено не 800.000, него милион, милион ипо Срба, јасно је да је то био историјски факсификат, и у том смислу нисам ја могао ићи на руку четницима и онима који прете Хрватској да ће је уништити'', отворено тврди председник Месић, и закључује: ''Ја сам тражио дакле да се хомогенишемо, да се објединимо у одбрани данашње Хрватске која је настала на антифашистичкој основи''.[13]

Нема бољег доказа од председника Хрватске Стјепана Месића:

Непријатељ не напада Србе – непријатељ напада Српство!

Непријатељ напада чежњу за суштином равногорског у нама:

Непријатељ напада православну моралност Српства.

 

Непријатељ зна боље од нас шта мора да се уништи него ми шта морамо да бранимо! Због тога смо пораз. Већ дуго… Због тога наша одбрана не постоји...

  

У анализи је коришћена комбинација одломака и неки од закључака из најновије књиге Часлава M. Дамјановића ''Запис из Ђедове колибе''.

 

Крај