Зашто се не боримо против диктатуре над историјом?

''Две победе'' –
две пропагандне измишљотине!

Други део
''Две победе'' и модерна сатанизација Срба

Први део

Други део

Трећи део

Насловна

''Хрватске и словеначке фашистичке организације у САД, Немачкој и Аустрији'', да не помињемо Аргентину и друга нацистичка и неонацистичка стецишта у Јужној Америци и другде, ''сакупиле су средства и оружје којима су снабдели северне југословенске државе'', Хрватску и Словенију. [i]

''Велики број тих Усташа вратио се у Југославију током 1991. године''.  [ii]

''5. марта 1991. фашистичка организација у Хрватској предузела је напад на базе Југословенске армије у Госпићу''. [iii] 

Иако је то била прва вест о најважнијој чињеници не само за почетак крвопролића, него и кључно објашњење суштине крвопролића – све до данашњег дана ни та вест нити та чињеница нису никад објављени у америчким медијима. Напротив, горњи цитати су са Интернета на који се званична америчка политика – Конгрес, Државни секретаријат, Пентагон, федералне агенције, медији, академија, безброј такозваних независних и такозваних мислилачких група – уопште не обазиру!

Међутим, већ та прва вест, не само да се надовезује на историју, већ штавише – доказује да је савремено крвопролиће директно произашло из Другог светског рата:

Насупрот одлуци председника Рузвелта у позним данима рата да стави послератну Хрватску под међународно старатељство – сматрајући Хрвате неодговорном нацијом због геноцида почињеног над Србима – Тито је све Усташе који су му се придружили у завршном периоду рата унапредио у више чинове, а по завршетку рата, поставио их на руководећа места у политичким, војним и полицијским структурама његове диктатуре. Баш исто онако како ће то учинити Туђманова Хрватска, како је о томе сведочио један хрватски војник, звани Бандо:

''Наређења за вршење тих убистава,'' – масовно убиство вуковарских Срба – ''добили смо од хрватског Министарства одбране. Они који су починили та убиства унапређени су у оквиру војних, полицијских и политичких хрватских структура.'' [iv]

И шта се догађа?

Насупрот чињеници да су мучки поубијани српски војници и официри Југословенске армије били прве жртве тог међународног тероризма против суверене државе Југославије, 17. јануара 1991. године, амерички амбасадор у Београду, Ворен Цимерман (Warren Zimmermann), уценио је југословенске власти да САД неће толерисати употребу силе Југословенске армије да разоружа хрватске паравојне снаге!

Пошто су у том раном периоду хрватским паравојним снагама доминирали усташки повратници – то значи да је амерички амбасадор, а према томе и званична Америка, већ тада стала на страну – усташа.

Као и све остало, и тај ултиматум амбасадора Цимермана, има драстичну историјску паралелу:

1941. године, од тренутка Хитлеровог напада на Југославију, хрватски и босански муслимански фанатици усмерили су мржњу против Срба на истоветне бесомучне нападе на српске јединице и убијање српског официрског кадра!

1941. године, амерички Државни секретаријат и амерички медији не само да тај погром нису назвали тероризмом, већ – нису га чак ни споменули!

А нацисти? Наравно, одмах су наоружали те хрватске и муслиманске фанатике да ефикасно истребљују српски народ.

Али...

Нацисти нису били сами у томе – Њујорк тајмс је почео фалсификовање историје такође већ 1941. године:

Под насловом:

''Serbs Said to Slay Croats''

''Извештава се да Срби кољу Хрвате,''

Њујорк тајмс је 12. априла, 1941. године, објавио извештај новинске агенције УП (UP, United Press News Agency):

''After proclamation of a Croatian state, Serbs began a ‘wholesale slaughter’ of Croats residing in Serb territory''.

''Након проглашења хрватске државе, Срби почели општи покољ Хрвата који живе на српској територији''.

12. априла, 1941. године, нису постојали Хрвати на српској територији!

12. априла, 1941. године, једини покољ био је масовни покољ Срба на територији марионетске државе Трећег Рајха, такозване НДХ.

Чињеница да је Њујорк тајмс почео да лаже од самог почетка рата, безпоговорно доказује да је лаж америчке антисрпске кампање била припремљена унапред – чак пре фактичке окупације Југославије!

Ова чињеница доводи до логичног закључка да је та унапред припремљена Њујорк тајмсова антисрпска кампања била сасатвни део нацистичко-савезничке здружене антисрпске кампање, која је, логично, према томе такође била унапред припремљена.

 И шта се догађа?

1991. године историја се поновила:

Цимерман је подржао хрватске и босанске муслиманске фанатике да наставе да иживљавају садизам неумрле мржње против Срба и Југославије!

Да Цимерман није забранио Југословенској армији да се супродстави међународном тероризму, Југословенска армија би свакако – упркос саботажама и убиствима српских војника и официра,  истоветним као 1941. године – спасла Југославију и од увезених и од домаћих терориста. Поготово, јер су већину домаћих екстремиста нахушкали, подмитили и наоружали аустријске и немачке обавештајне службе, наравно уз сагласност америчких обавештајних служби, те, бар у том првом тренутку, ти екстремисти још нису имали подршку широких народних слојева.

Али. . .

Већ 1991. године, потплаћени амерички лобисти натутнули су америчкој јавности лаж – исто као што је Њујорк тајмс натутнуо исту лаж већ априла 1941. године:

...да то наводно крвожедни Срби навелико кољу недужне Хрвате!

31. децембра 1991. године, загребачки дневник Данас објавио је 'Захвалност Немцима' за званично признање нове независне Хрватске.

Др. Туђманова хрватска телевизија, наравно под тоталном контролом владе, забранила је приказивање свих америчких и осталих западних филмова о Првом и Другом светском рату у којима су Немци приказани као агресори.

Иако је та 'Захвалност Немцима' била критикована у Белгији, Пољској, па чак и у Италији, амерички медији нису никада обавестили Америку да су нове хрватске ''демократе'' забраниле Џон Вејна и Роберта Мичама на хрватским биоскопским и телевизијским екранима!

Захвалност Немцима објављена је тачно на дан 50-годишњице када је 1941. године нацистичка НДХ званично објавила рат САД и Британији.

Понављање историје је не само драстично, него и банално.

Када су априла 1941. године Нацисти ушли у Загреб, ''Хрвати су се према нацистима понашали као према ослободиоцима.''

Ево шта је том приликом објавио Радио-Берлин:

''Апсолутно је сигурно да су нас грађани Загреба дочекали како ни у једној страној земљи наши војници нису били дочекани и поздрављени. Читав град био је на улицама да нас дочека. Читав град је био неизмерно одушевљење. Из стотина грла непрестано се орио поклич за покличем 'Heil Hitler' и 'Sieg Heil!''' (Клицање Хитлеру и Нацизму) [v]

Наравно, једина загонетка је да ли је нацистички делиријум хрватског народа био оданији 1941. 1944. или 1991. године, јер... заправо, не ради се о две победе, ради се о три победе... наравно, ако не рачунамо 1918 када су Хрвати такође седели за победничким столом.

*

Током америчких председничких избора 1996. године, од свих америчких медија, једино су два пословна листа, један од њих Инвесторс бизнис дејли (Investor's Business Daily), известили да се Савезни одбор америчке Демократске странке концентрисао на етничке мањине, и да је као резулта тога:

''Један врло агилан Американац албанског порекла, Илир Жерка, постављен за руководиоца акције која је названа Придобијање мањина (Ethnic Outreach)''. [vi]

Међутим, ''Балкански реваншистички лобији Хрвата и Албанаца били су усредсређени на своје циљеве већ 1980. године када су Албанци бесомучно протеривали Србе са Косова да би успоставили етнички чисту албанску републику која би се доцније сјединила са Албанијом у Велику Албанију,'' закључује Дајан Џонстон на 301. страници своје књиге ''Поход будала'' (''Fool's Crusade'').

Чињеница је, такође, да је 1993. године:

''Хрватска изградила најмоћнију лобистичку групу на Капитол хилу (далеко моћнију) чак од грчких и израелских лобистичких група у доба када су биле у највећем успону.'' [vii]

''Кључну улогу у обједињавању анти-српских снага одиграла је Мира Радиеволић-Барата (Mira Radievolic Baratta), која је била у саставу особља сенатора Дола''. [viii]

И иако ''Културолошки није постојала никаква спона између Хрвата и Албанаца – везивало их је то што су Срби били заједнички непријатељ''. [ix]

Ричард Перл (Richard Perle), незванични Долов саветник, који је радио у корист босанских Муслимана, сматрао је да је:

''Изузимајући Ричарда Холбрука, Мира Барата била најутицајнија у формирању америчке спољне политике (у односу на бившу Југославију)''. [x]

С друге стране, Дајан Џонстон, у књизи Поход будала, тврди:

''По тврдњи Брајан Мичела (Brian Mitchell) у напису ''Замршена спољна политика Републиканске странке'' (“The GOP’s Tangled Foreign Policy”), а како је то пренео дневник Инвесторс бизнис дејли (Investor’s Business Daily) од 4. марта 1999. године, деда Мире Барате борио се у усташкој про-нацистичкој војсци, а њен отац, Петар Радиеволић (Petar Radievolic) наставио је да се активно залаже за хрватске националистичке циљеве у Сједињеним Државама, јавно бранећи Павелићевог министра унутрашњих послова, Андреју Артуковића, у Лос Анђелесу, када је 1985. године била захтевана његова екстрадиција.''

Та чињеница о усташком пореклу недвосмислено  разјашњава зашто је ''Барата пропагирала осим хрватских и албанске циљеве'', и зашто је ''лично заслужна за усвајање резолуције у Сенату којом је обустављен ембарго на снабдевање оружјем босанских Муслимана''! [xi]

А шта су Срби радили у то време?

Лист сматра да је доминација албанског лобија у Клинтоновој кампањи Придобијање мањина толико запрепашћујућа колико  и потпуно отсуство српског лобија, што лист сматра логичним:

''Јер колико год да јесу против Албанаца и Хрвата, Американци српског порекла нису у претходним деценијама били ни активни нити уједињени у реваншистичкој идеологији'', док су истовремено ''нарочито хрватске десничарске групе у избеглиштву сањале о оживљавању усташке Независне државе Хрватске''. [xii]

*          

Међутим, важније од бесмисленог јадиковања о ономе што се догодило и оптуживања које се своди на лајање на месец важна је анализа антисрпске пропаганде. Једино поштена анализа те пропаганде може нас довести до тога да схватимо из које је то ратне, послератне и данашње политичке перспективе заиста проистекла дуготрајна и доследна диктатура над историјом – диктатура из које су произашли не само модерни догађаји већ – из које консеквентно проистичу и председник Месићеве ''Две победе''.

Данас се ''званично'' сматра ''да су (Срби) одувек били непоправљиви националисти, који су доживели нацистичку окупацију као ослобођење''. Зато се и нама и америчкој и светској јавности испира мозак измишљотинама да је наводно то разлог због којег је:

''Америчка спољна политика увек сматрала Србију срамотном, опасном, и деструктивном по америчку демократију''? [xiii]

Без обзира што сви знамо да је таква карактеризација ''америчке спољне политике''  срамна и злочиначка измишљотина – у покушају да потврди ту монструозну лаж, у чланку ''Национализам је разлог зашто су Црква и армија напустили Милошевића –  демократија није разлог'', Бернарда Д. Каплана, у Вашингтон тајмсу од 11. јануара 1997. године, наводи се да најмоћнији вашингтонски кругови, сматрају да је:

''Оживљавање хрватске државе после девет векова'' пресудна ''привлачна снага између Загреба и Вашингтона'', заснована ''на дубокoм и неуништивом историјском развоју''! [xiv]

А пошто је ту чињеницу, како се тврди у чланку, потврдио Иво Бањац, професор са Јел универзитета и стручњак за Балкан, та:

''Дубока и неуништива историјска веза'' Америке са Хрватском не може се ''ни поредити са стремљењем'' непоправљивог српског национализма ''за Великом Србијом''. [xv] 

Према томе, није чудо да познати хрватски иделог Норман Цигар закључује да:

''Србија не може да постоји као етнички ексклузивна држава!'' [xvi]

Једно од логичних питања је ко може да се усуди да тако отворено распирује расистичку мржњу, да тако отворено омаловажава и понижава једну нацију, српску?

Једини логичан одговор је – само онај ко држи у џепу не само Државни секретаријат и такозвану америчку спољну политику – већ  онај ко држи и џепу одлучивање званичне Америке.

У одговору на питање ко би могао да буде тај ко држи у џепу одлучивање званичне Америке једина чињеница која је карактеристична јесте да су наведени расистички цитати – који се званично сматрају наводно ''научним'' објашњењем Срба – уствари злонамерно развијена хабзбуршка злочиначка поставка да:

Срби немају право на државу!

Пошто Срби немају право на државу Србија је незаконита!

Из тога логично (и наравно ''научно'' – у хрватској америчкој антисрпској пропаганди све је ''научно'') произилази да:

Срби немају права да се бране!

А пошто тај ко нема права да се брани, нема то право зато што нема права да постоји – то је чисти расизам!

А пошто високи кругови Вашингтона проповедају тај расизам злонамерно прекрајаjући историју – прикривајући стварни обим усташког Холокауста над Србима – зато да по сваку цену хрватско нацистичко наслеђе прекроје у некакво анти-фашистичко ратовање – то значи да дубоко учаурена хабзбургшка злочиначка поставка држи под контролом одлучивање званичне Америке!

Да јесте тако безпоговорно потврђује и чињеница да се у  прекрајању истине иде толико далеко – да се чак приврженост званичне Америке баш том најнаказнијем хрватском наслеђу – приказује као разлог изванредног односа Америке према Хрватима... или је то чак благонаклони однос нео-хабзбургизма према Америци?

Учешће најмоћнијих вашингтонских кругова у тој расистичкој манипулацији наравно није за чуђење. Јер, пошто је ужасавајући амбис између истините и фалсификоване историје дело здружене завере још из Другог светског рата, логично је да фалсификатори који су јуче заиста починили злочин, и то злочин опасан и разоран по функционисање па чак и по само постојање америчке па и светске демократије – да баш ти фалсификатори данас оптужују Србе да су Нацисти – а да свој нацистички злочин глорификују као морални камен темељац савремене Америке!

Данашња непрекинута активност диктатуре над историјом зачетом у Другом светском рату, а која данас добија све расистичкији карактер, дошло је до изражаја например у доба јавне предаје Труманове Легије за заслуге додељене Дражи Михаиловићу за пресудан допринос Савезничкој победи у Другом светском рату.

Овај чин је диктатура над историјом искористила да прокламује свој најновији историјски фалсификат – да прокламује:

Хрватску анти-фашистичку борбу у Другом светском рату!

Сврха те измишљотине требало би да ''докаже'' да:

Није то било Равногорство које је 1941. године почело борбу против Нацизма!

Не!

Били су то ''анти-фашистичкиХрвати''!

Када се 2005. године одликовање појавило на сцени,  анализа ко је и како реаговао врло је поучна за сагледавање саставних делова анти-српске завере: Стипе Месић, Удружење америчких Хрвата, СУБНОР, закулисни моћници Вашингтона, Кризна група са прирепцима, Шорошеви плаћеници у Америци и отаџбини, сви су реаговали као монолитан блок са већ унапред припремљеном демагогијом:

Одликовање је скрнављење!

Пронађена су нова историјска документа која оспоравају одликовање!

Труман је био преварен!

Ново-пронађена документа доказују да су Хрвати 1941. године први почели анти-фашистичку борбу!

О операцији Подигач – (Halyard), спасавање америчких пилота са Прањана – такође су откривена нова документа!

Додела одликовања није званична акција Државног секретаријата!

Доделу су организовали спасени пилоти!

Булажњење се претворило у грцање да се докаже да данашња Америка није изнела одликовање у јавност – није Америка, није, није, није. . . а званична Америка, наравно и закулисни моћници – ћуте.

Наравно, ћутање је одобравање.

Одобравање је признање чега?

Признање лажи. . .

. . . и заиста, док су Срби ћутали, и док су чак и Равногорци ћутали, грцање реаговања било је тако спектакуларно да га је свакако требало наградити чувеном међународном наградом Чивија Тушканца или Фрањино дугме за најбољи водвиљ икад продуциран! Јер... Хрвати су почели борбу против фашизма у рату који се водио против Нацизма! И то први првцати! Нико пре њих! Почели су борбу против фашизма још давно пре него што их је Нацизам ослободио у независну државу! У Истри, бре! Трст не дамо! Ко шиша Нацизам! Фашизам је шлагер сезоне! Немој неко да ми дирне, другови, у нацизам, слобода народу, кажем ја вама, и наши пионири. .

А ''ново-откривени документи''?

Наводне ''ново-откривене документе'' нико није нашао за сходно да изложи на увид – не само да се провери њихова историјска веродостојност, већ да се види да ли уопште постоје!

Зашто такоѕвани ново-прфонађени документи нису дати на увид? Зато што је историја која је под диктатуром уствари подштапалица пропаганде, а не историја!

Том злокобном ''реформом'' историје (али и целокупне културе и друштва, и америчког и српског и светског), која је слободно вредновање историјске документације претворила у неприкосновену историју – неприкосновену јер је декларисана из најсветијег центра – задужио нас је хабзбуршки апсолутизам још од краја предпрошлог века!

И не случајно, баш са сакривањем одликовања наставила се ова наслеђена ''реформа'' диктатуре над историјом.

Како?

Реформом Савезничке победе у Другом светском рату.

Да, већ у току Другог светског рата почела је реформа пораза Нацизма!

А реакција на предају одликовања доказала је то боље него што би то могао ма какав суд. . . наравно када би био уопште дозвољен.

*

Данас је очигледно да је ''реформа'' повампирила аспирацију осавремењеног хапзбуршког апсолутизма за глобалном доминацијом.

Према томе, данас је такође очигледно да је то разлог због којег здружену заверу није интересовао исход Другог светског рата јер је данашња сатанизација Срба била већ тада планирана. И зато, изјава да су Хрвати два пута победили у Другом светском рату и да због тога немају разлога да се икоме извињавају'' доказује не само личну увереност председника Месића већ увереност, чак фанатизам свих некадашњих нацистичких и фашистичких сарадника окупатора на чију је данас Запад јавно стао – зато што је Запад инфлитриран нео-хабзбургизмом који сматра да је диктатура над историјом – неприкосновена!

Напомене председника Месића да је ''на одређени начин у тој изјави хтео да каже да су Хрватска и Хрвати и 1941. били дубоко подељени – да је један део поздравио долазак НДХ и немачких тенкова јер су мислили како је то стварање Хрватске, и да је важно било изаћи из Краљевине Југославије'', као и да ''нису сви људи 1941. отишли у партизане'', и премијера Хрватске Иве Санадер да је ''Хрватска уморна од расправа о прошлости, која је била крвава и тешка'' и да је Други светски рат био ''подела у хрватском националном бићу'' заиста оповргавају председник Месићево објашњење да је он ''само констатовао да је један део држава признао и такву НДХ, али тиме сам дао уступак онима који су преда мном, који ме слушају, који мисле да се обнавља НДХ, али им на крају кажем – Ми смо дочекали крај рата на победничкој – наводно ''антифашистичкој'' – ''страни''.

Објашњење је нетачно јер би из перспективе морала питање требало да буде:

Да ли је сарадња са окупатором, са Нацизмом – морална?

Међутим, по некадашњој и данашњој диктатури над историјом сарадња са окупатором је једино морална.

Зато је неприкосновена диктатура над историјом лансирала дубоку подељеност хрватског националног бића јер су Хрватска и Хрвати и ''1941. били дубоко подељени. Један део је поздравио долазак НДХ и немачких тенкова јер су мислили како је то стварање Хрватске, и да је важно било изаћи из Краљевине Југославије'', као и да ''нису сви људи 1941. отишли у партизане''.

Баш из те поставке произилази модерна ревизија диктатуре над историјом – да наводно огромна већина Хрвата није била за усташтво – што можда не значи да је огромна већина била заиста  усташка али што значи да исто као и данас огромна већина није осећала никакву грижу савести да уз помоћ усташтва оствари данашњу независну Хрватску – већ се такође покушава да докаже да је у Другом светском рату осим масовне активности и припадности усташтву, и осим минијатурне присутности у Титовим ''штабовима'' – такође постојао и некакав активан хрватски организовани антифашистички отпор – независтан и од Тита и од усташтва.

Такав отпор није постојао јер не постоји баш никаква документација о његовој активности...

Да је активност некаквог наводног антифашистичког отпора најобичнија измишљотина доказује и чињеница да је председник Месић у свом објашњењу па чак и извињењу ''антифашистима'' изјавио:

''Када у Србији говоре да је у Јасеновцу убијено не 800.000, него милион, милион ипо Срба, јасно је да је то био историјски факсификат, и у том смислу нисам ја могао ићи на руку четницима и онима који прете Хрватској да ће је уништити''.

Председник Месић је сопственим речима доказао да не наставља никакав ''антифашистички покрет'' већ да наставља  Титову сарадњу са усташтвом о чему је била реч у прошлом наставку.

Зато ме је својевремено итекако зачудило када сам у књизи ''Поход будала'' (''Fools' Crusaде''), на страници 256. у издању на енглеском, прочитао закључак списатељке Дајан Џонстон (Diana Johnstone), да:

''Исто као што је црква прокламовала средњевековне крсташке походе, тако је и крсташки поход 1999. године против Срба, прокламован у најсветијем од свих данашњих светих места, у Холкоауст Музеју у Вашингтону''. [xvii]

И зато ме је такође зачудило када је уз обезбеђење три НАТО оклопна транспортера одузета комплетна документација о Јасеновцу из бањалучког Историјског музеја, која је, после наводног проучавања,  предата Хрватској, иако је очигледно да документација припада народу над којим је злочин почињен – као што је, например, Израел – с пуним правом – сакупио у Израелу документацију о Холокаусту над Јеврејима – о Холокаусту који се очигледно догодио ван Израела.

Међутим, једини начин да се ''убедљиво'' лансира хрватска наводна антифашистичка ''реформа'', заправо модерно ''шминкање'' непрекидане диктатуре над историјом, био је да се интензивира умањење усташког злочина које је већ Тито започео – о чему ће бити речи у следећем наставку.

Часлав М. Дамјановић

У анализи је коришћена комбинација одломака а такође и неки од закључака из најновије књиге Часлава M. Дамјановића ''Запис из Ђедове колибе''.

Наставак у следећем броју