Зашто се не боримо против диктатуре над историјом?

''Две победе'' –
две пропагандне измишљотине!

Први део
Други светски рат

Први део

Други део

Трећи део

Насловна

      ''На интернет порталу Индекс 9. децембра 2006. године емитован је видео-снимак са делом говора хрватског председника Стипе Месића'' наводно снимљеном ''у Аустрији почетком 1990-их година''. У том говору председник Месић је наводно ''позитивно оценио усташку државу, рекавши да су Хрвати два пута победили у Другом светском рату и да због тога немају разлога да се икоме извињавају.'' (Vesti@beta.co.yu, VOA, REG-HRVATSKA-MESICH, Sun, 10 Dec 2006 20:07:16 +0100, car/jub/ssm)

      ''Ми смо два пута победили, а сви други само једном.''

''Ми смо победили 10. априла 1941. када су нам Силе осовине признале Хрватску државу и победили смо јер смо се нашли после рата, опет са победницима, за победничким столом''. (Vesti@beta.co.yu, VOA, REG-HRVATSKA-MESICH, Sun, 10 Dec 2006 14:40:43 +0100, car/dzz/ssm)

      Иако је у почетку председник ''Месић у изјави Хрватском радију изразио сумњу у аутентичност снимка, рекавши да се не сећа тог говора, нити где је одржан,'' доцније се сагласио ''да је очигледно да је то било у време када је био ван државних функција и био страначки функционер Туђманове Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) коју је потом напустио'', и ''да верује да је то било на скупу Хрвата у иностранству, где је било пуно оних који су били НДХ носталгични али је требало њих добити да схвате да је антифашизам победио у Другом светском рату, и да су у тој победи учествовали и Хрвати и сели за сто са победницима.''

Председник Месић је напоменуо да је ''на одређени начин у тој изјави хтео да каже да су Хрватска и Хрвати и 1941. били дубоко подељени – да је један део поздравио долазак НДХ и немачких тенкова јер су мислили како је то стварање Хрватске, и да је важно било изаћи из Краљевине Југославије'', као и да ''нису сви људи 1941. отишли у партизане''.

''Нигде нисам подржао злочин НДХ-азије и онога што је НДХ касније била. Ја сам само констатовао да је један део држава признао и такву НДХ, али тиме сам дао уступак онима који су преда мном, који ме слушају, који мисле да се обнавља НДХ, али им на крају кажем – Ми смо дочекали крај рата на победничкој страни''.

Поменувши Јасеновац: ''Када у Србији говоре да је у Јасеновцу убијено не 800.000, него милион, милион ипо Срба, јасно је да је то био историјски факсификат, и у том смислу нисам ја могао ићи на руку четницима и онима који прете Хрватској да ће је уништити'', председник Месић је закључио: ''Ја сам тражио дакле да се хомогенишемо, да се објединимо у одбрани данашње Хрватске која је настала на антифашистичкој основи'', а насупрот томе ''Сада неки желе да створе атмосферу да су опет сви Хрвати криви јер не прихватају индивидуализацију кривице. Дакле, они желе да читав хрватски корпус преузме кривицу за оно што су појединци учинили''.

На питање новинара шта мисли ко стоји иза објављивања видео-снимка Месић је објаснио да су то ''они који желе да се, између осталог, заборави индивидуализација одговорности за ратне злочине''. Те кругове – ''које треба открити'' – Месић је назвао ''мрачним круговима који желе да га компромитују како би Хрватска могла поново да се врати у некакве НДХ-азијске воде, што им никако неће успети''. (Vesti@beta.co.yu, VOA, REG-HRVATSKA-MESICH, Sun, 10 Dec 2006 20:07:16 +0100, car/jub/ssm)

Премијер Хрватске Иво Санадер је коментарисао да је ''Хрватска уморна од расправа о прошлости, која је била крвава и тешка'' и ''подела у хрватском националном бићу'' (Vesti@beta.co.yu, VOA, REG-HRVATSKA-MESICH, Sun, 10 Dec 2006 14:40:43 +0100, car/dzz/ssm), а посланик српске националне мањине у Сабору Хрватске, Милорад Пуповац да је ''то говор једног партизанског генерала који је мислио да у свом пројекту Хрватске може и треба да обједини усташке и партизанске снаге''.   (Vesti@beta.co.yu, VOA, REG-HRVATSKA-MESICH, Sun, 10 Dec 2006 13:32:35 +0100, car/aja/vbr)

Било је још разно-разних коментара, уверавања о дубоком антифашистичком ставу председника Месића, па чак и његово извињење упућено антифашистима, и наравно чак и отпуштања одговорних за објављивање видео-снимка...

...међутим, оно што је заиста запрепашћујуће јесте чињеница да Срби уопште не обраћају пажњу на скрнављење историјске истине.

Чудно... зар не?

*

Које су то Две хрватске победе у Другом светском рату о којима говори председник Месић?

16. децембра (просинца), 1941. године, загребачке Недељне Вијести објављују да је ''одлуком хрватске државне владе Хрватска ступила у рат против Енглеске и Сједињених држава''. [i] Изјаву, која је била емитована преко радија, јавно је прочитао Поглавник Анте Павелић, уз присуство Артуковића, Кватерника и осталих министара НДХ.

Осам дана доцније, 24. децембра, 1941. године Тито је стиже у Рогатицу која је била на територији НДХ.

После Титовог неуспеха да омете развој Равногорства у Србији, поставља се врло логично питање:

Зашто нацисти нису отписали Тита као непотребног?

Пошто често спомињан, мада засада недовољно документован, Титов састанак пред сам одлазак у Рогатицу са нацистичким званичницима код скретнице на старој железничкој станици у Ужицама, недвосмислено указујe да су нацисти ''дозволили'' Титу да се из Ужица пребаци у Рогатицу – из Србије у Босну – питање је зашто би се Немци уопште бакћали са Титом, који није успео да обави свој задатак у Србији?

Одговор су две запрепашћујуће подударности, које су директан резултат договора код скретнице на старој железничкој станици у Ужицама:

а) Тотални престанак Титових оптужби против хрватских комуниста!

б) И тотални престанак оптужби хрватских комуниста против Тита!

Стиче се утисак као да су Тито и хрватски комунисти добили исту директиву из истог центра, јер од тог тренутка хрватски комунисти беспоговорно прихватају Титово вођство, они су уз Тита без приговора, па чак и када су се усташе укључиле у  Титове редове!

То значи да од тренутка када је Тито дигао руке од ''опште-народног устанка'' у Србији, од тренутка када се завлачи у забачену Рогатицу, од тренутка када је на територији НДХ, заправо од тренутка када је прихватио директиву која одговара хрватским комунистима – од тог тренутка су хрватски комунисти уз Тита!!

Да ли ова наизглед аномалија објашњава будуће обједињење Титових и усташких снага?

      Наравно: по замисли Кашеа и Фон Хорстенауа АВНОЈ ће бити заправо политички стожер здружења про-нацистичких антисрпских снага.

      То доказују следеће чињенице:

Прво што су Немци учинили по завршетку такозваних ''Мартовских преговора'' – тренутно су пустили из заробљеништва Титову супругу Херту, Дедијерову супругу Олгу, Иву Фрола, и друге изабране званичнике, међу њима и Титовог високог руководиоца Андрију Хебранга и његову супругу.

''Андрија Хебранг је пуштен из затвора зато да би наставио сарадњу са усташама и домобранима.'' [ii]

То значи да настави сарадњу Тита са усташама и домобранима, што је потпуно логично, јер су:

''Још средином тридесетих југословенски комунисти и усташе склопили уговор о сарадњи да заједнички униште буржоаску државу Југославију''. [iii] А наравно и због тога што је: ''Тито лично потписао тај уговор''. [iv]

Да (је – OUT je) Андрија Хебранг јесте био задужен за обједињење Титових и усташких снага потврђује и договор код скретнице код старе железничке станице у Ужицама, када су тренутно прекинуте Титове оптужбе против хрватских комуниста, и оптужбе хрватских комуниста против Тита, и од тог тренутка, хрватски комунисти су безпоговорно уз Тита. . . Зашто? Највероватније баш зато што је већ тада планирано обједињење Титове и усташких снага.

А видећемо доцније да су не само нацисти, што је логично – већ и Савезници – што наизглед није логично, сматрали обједињење Титових и усташких снага, укључујући и муслиманске фашисте, од пресудне важности за успех анти-српске кампање.

Према томе, виђено из ове перспективе, очигледно је зашто је Ђилас предводио такозване Мартовке преговоре у Загребу – јер Ђилас је био тај ко је ''организовао'' пребацивање Хадсона код Тита – првог савезничког представника на окупираној територији – чиме је засновао нацистичко-савезничку тајну везу.

Тито је и пре такозваних Мартовских преговора подмукло сарађивао са Усташама, претварајући се да позива српски живаљ, који је био у безглавом бекству од усташког покоља, да му се придружи у некаквој анти-фашистичкој и наводно народно-ослободилачкој борби – а то је био уствари лукав начин да српске избеглице улећу у усташке замке, што је умногостручило српске жртве. . . Међутим, тек после такозваних преговора Тито јавно изјављује да ''Народно ослободилачку војску не интересује да се бори против снага Осовине''.

Зашто?

Зато што су усташке и домобранске снаге део ''снага Осовине'',

Зато је важно истаћи шта се заиста догодило као недвосмислени резултат такозваних Мартовских преговора. Насупрот дотадашњој прикривеној сарадњи почела је

Отворена сарадња са усташама.

Од марта 1943. године:

''Тито се врло често обраћа усташама, позивајући их да му се придруже''. [v]

Тито (је OUT je) обећава усташама, да ће их ''Наградити високим командним положајима''. [vi]

2. јула, 1943. године Тито издаје јавну декларацију у којој гарантује:

''Безбедност живота и личне имовине свим домобранима и осталим хрватским нацистичким војницима ако се придруже Народно-ослободилачкој војсци. Биће им обезбеђени војни чинови које су поседовали у нацистичкој хрватској војсци, а командни положаји ће зависити од способности сваког појединца''. [vii]

Уствари, британски бригадни генерал Чарлс Армстронг (Charles Armstrong), био је тај ко је:

''Предложио у једној од својих порука'', да се сакрије од јавности да Тито позива усташе да му се придруже, па да се зато ''ББЦ (BBC) претвара да су усташе домобрани или да их једноставно назива 'Хрватима'''. [viii]

И тако, 3. јула, 1943. године:

''Kада је ББЦ поновио партизански комунике да се читаве усташке јединице придружују Титовим Партизанима, ББЦ је уствари подстрекивао усташе да се масовно придруже Титу'' – ''употребивши уместо речи усташе, речи 'домобран' и 'Хрвати'''. [ix]

Према томе, ''Придруживање'' усташа није било никакво придруживање!

Чак и пуковник Бејли (S.W. Bailey), који је пре рата био рударски инжињер у Трепчи, сматрао је да је здружење са усташама:

''Очигледна Титова намера да по сваку цену увећа своје снаге зато да на силу наметне власт над народом''. [x]

Документација је непобитна:

То што се рекламира као ''Мартовски преговори'' уствари je усклађивање про-нацистичких локалних снага, да под Титовим ''политичким стожером'' – здружено нападну Србију:

И заиста, када су се Михаиловићеве снаге ''Сукобиле са партизанима, нашле су се у ситуацији да се боре против истих бивших усташких снага под командом добро знаних усташких официра, који су, иако су променили своје усташке униформе у партизанске, наставили да воде исти рат који су водили и до тада''. [xi]

Тај ''Исти рат'' није Други светски рат.

Тај ''Исти рат'' није никакав рат.

Тај ''Исти рат'' је истребљење Срба.

И наравно... здружени покољ Срба много је ефикаснији.

Међутим, оно што је запрепашћујуће више од свега то је да је тачно оног тренутка када су нацисти у Загребу ускладили локалне про-нацистичке снаге под Титов ''политички стожер'':

Запад почео да испоручује оружје и муницију Титовим снагама.

Једноставно речено, то значи да је Запад почео да наоружава Тита тек пошт су нацисти ускладили његову сарадњу са усташама (ДОДАТИ и) ставили под Титово ''политичко вођство'' здружену локалну про-нацистичку анти-српску групацију!

И заиста, непосредно после такозваних преговора, и тачно са почетком организоване сарадње са усташама, Запад је муњевито интензивирао рекламирање Тита на Западу – што значи:

Тачно онда када је Запад био сигуран да су Титове и усташке акције потпуно усклађене!

А пошто је Тито употребљавао оружје добијено од Запада не само против савезника Запада, већ и против (МАЛО с) Савезничких војника, и пошто Титову нацистичку активност усаглашену са усташама  потврђује обиље извештаја у америчком Државном архиву, то доказује да: 

Савезници нису наоружали Тита да се бори против нациста!

Савезници су наоружали Тита зато да оствари своју тајну нацистичку мисију.

Све ове документоване историјске чињенице очигледно доказују да јесте постојала здружена нацистичко-савезничка завера, којој је циљ био да по сваку цену, без обзира на исход рата – обезбеде Титову послератну мисију.

То здружење злочиначких снага против Срба било је супротно тадашњим жељама претседника Рузвелта, који ће 5. октобра, 1943. године изјавити да сматра да Хрватска, због:

''Своје неодговорности od 1941. године мора по завршетку рата да буде стављена под контролу међународног старатељства''. [xii]

Иако је Рузвелтова одлука била заснована на безпоговорно доказаном хрватском масовном покољу Срба у току рата  америчка приватизована спољна политика није се уопште обазирала на Рузвелтове одлуке и жеље.

Типичан је случај са четири транспортна авиона Либератор, пуних оружја и друге војне и медицинске опреме, спремних за полетање из базе Болинг (USAF Bolling Air Field), недалеко од Вашингтона:

Рузвелтово директно наређење било je да се та помоћ испоручи Равногорцима.

Оружје и материјал из та четири Либератора испоручени су Титу!

Заиста, данашње бављење историјом, а поготово историјом Равногорства, захтева ослобођење од окова које је наметнула Титова диктатура над историјом. Поготово зaто што је Тито преузео ту диктатуру од хабзбуршке антисрпске диктатуре над историјом.

Јер... савезничка пропагандна кампања у корист Тита,  политичка, војна и морална издаја Равногорства, прихватање и подршка Титовог здружења са усташама – све је то резултат договора са нацистичким политичким и обавештајним званичницима у Загребу, 1943. године.

Упитајмо се зато како је могуће пребацивање Тита у Дрвар у непосредној близини Босанског Петровца где огромна савезничка ваздугопловна база оперише на територији која је наводно окупирана од Немаца?

Одговор је:

База је на територији НДХ.

А већ крајем 1941. године Тито је посредством нациста пребачен на територију НДХ, исто као што је посредством нациста доспео и у Дрвар, такође на територији НДХ!

Иако све заједно не звучи баш логично, ипак, најневероватнија невероватност јесте зашто је Тито смештен баш ту, у Дрвару, недалеко од те огромне концентрације савезничког ваздухопловства и трупа?

Да ли зато да га савезничке снаге обезбеђују од евентуалних нацистичких напада?

То свакако није случај јер Савезници користе аеродром и базу у Босанском Петровцу као да је усред Вашингтона, као да није на непријатељској територији. . .

Према томе, једини логичан одговор је да је смештај Тита у непосредној близини савезничке базе – и то на територији НДХ – резултат усаглашене акције нацистичко-савезничке завере.

Доследно томе, зар то не значи да су Немци желели Тита на територији где ће моћи да се зближи са. . .

Да са зближи са киме?

Да пошто је здружен са усташама – да се зближи са савезницима!

*

Међутим, још подлије је диктирање унутрашњих граница као таквих, јер унутрашње границе нису нити међу-државне нити међу-националне границе! То недвосмислено доказује да је амерички  Државни секретаријат – чији је представник Роберт Марфи (Robert Murphy) на острву Вису диктирао Титу унутрашње границе будуће Титове Југославије – већ августа 1944. године планирао да искористи те вештачке границе као наводно ''морално оправдање'' за већ тада планирану анти-српску кампању, коју ће активирати пола века доцније!

Чињеницу да данашња ''оптужба'' Срба јесте утемељена на унутрашњим границама најупечатљивије доказује  ''неприкосновена'' Соње Бисерко:

''Као једина од свих република, Србија није признавала Анојске границе, ни Устав СФРЈ из 1974. године, који је те границе дефинисао. Зато је Србија донела одлуку да поведе ратове за нове границе'', те је, као таква ''Србија била прва република бивше Југославије која је извршила сецесију и тиме довела до распада Југославије.'' [xiii]

Ова по обичају бесмислена тврдња Соње Бисерко је недвосмислени доказ да је докторисанa историја две победе заправо диктатура историје над истином.

Насупрот диктатури над историјом, историјска чињеница јесте да је:

Равногорство Србије водило рат против Сила осовине. Рат за пораз Нацизма – да је Равногорство Србије било саставни део Другог светског рата који се водио за Савезничку победу!

Тај рат Равногорство је водило од почетка до краја Другог светског рата на територији Југославије.

Та чињеница суштински разликује Равногорство од свих осталих антинацистичких герила Европе, укључујући чак и врло рекламирану француску герилу, која је тек у доцнијим годинама рата сазрела организацијски за саботаже железничких саобраћајница, али се углавном бавила пребацивањем и сакривањем савезничких агената убачених иза непријатељских линија. 

Равногорство је већ 1942. године, оног тренутка када је југословенска влада у избеглиштву унапредила Дражу Михаиловића у чин генерала – организовало Југословенску војску у отаџбини. И док су у то доба остале европске гериле биле раштркане и неорганизоване, Рат Равногорства, као део рата Западних савезника против Сила осовине, постао је још погубнији по Немачку.

Насупрот злонамерној пропаганди којом смо кљукани, историјска истина јесте – да је не само 1941. године, када је Енглеска цвилела од страха од Хитлерове инвазије преко Канала – већ од првог до последњег дана рата Равногорство било најорганизованија и најефикаснија војна структура која је ратовала у окупираној Европи.

Равногорство се није бавило бесмисленим диверзијама да би се додворило провокаторима у савезничким мисијама, нити је само обслуживало локализоване савезничке мисије, које ће, иако безначајне, доцније бити сензационалистички надуване. Насупрот осталим европским отпорима, Равногорство Србије је пожртвовано, стратегијски и тактички мудро – једино водило организован и успешан рат за савезничку победу, и било пресудно за Савезничку победу више од иједног другог европског отпора.

Према томе, пошто је у наше време амерички Државни секретаријат стао на страну такозваног  ''ослободилачког рата'' ОВК, Домовинског ''ослободилачког рата'' Хрватске, и ''ослободилачког рата'' Изетбеговићеве мањинске фракције, а пошто све те ''ослободилачке ратове'' воде приврженици и наследници Нацизма, упитајмо се када је то Државни секретаријат отворено стао на страну ''ослободилачких ратова''?

Државни секретаријат је стао на страну Титовог такозваног ''олободилачког рата''  баш оног тренутка 1943. године када је Тито ''примио'' усташке јединице и команданте у партизанске јединице:

Тог тренутка Државни секретаријат је издао Равногорство Србије, Дражу Михаиловића и Југословенску војску у отаџбини. 

Питајмо се зато зашто је Запад издао Равногорство?

Један разлог је зато да би насупрот истини, крајем прошлог века америчка штампа могла да нас обавести да у Другом светском рату Србија ''Није била окупирана од нациста, јер су Срби сарађивали са Нацистима'' пошто је наводно ''српски национализам у великој мери био инспирисан немачким национал-социјализмом, а у мањој мери италијанским фашизмом''.

То тврди Стјепан Мештровић, кога цитира Дејвид Рајсман (David Riesman), у предговору књиге Филипа Коена (Philip J. Cohen) ''Тајни рат Србије'' (''Serbia's Secret War''). [xiv]

Та књига, иако кипи злочиначким лажима – уствари је основна полазница антисрпске пропаганде започете у Другом светском рату!

Истина је да је:

''Анти-нацистичко осећање Михаиловића и његових бораца било толико очигледно, и чак инаџијско, да је апсурдно да ико чак и помисли да те људе оптужује за сарадњу са окупатором!'' [xv]

Зато да се та истина не би сазнала, зато да се не би сазнало да је Запад издао ''анти-нацистичко осећање'' Равногораца које је било чак и ''инаџијско'' – зато нам се данас мозак испира недотупавним измишљотинама да:

''Пошто су одувек били непоправљиви националисти, Срби су доживели нацистичку окупацију као ослобођење''? [xvi]

Други разлог зашто је Запад издао Равногорство у Другом светском рату је наравно послератна и данашња диктатура над историјом  – која данас даје председнику Месићу исто ''право'' које је давала и Титу – да тврди исту измишљотину: ''Ми смо два пута победили, а сви други само једном. Ми смо победили 10. априла 1941. када су нам Силе осовине признале Хрватску државу и победили смо јер смо се нашли после рата, опет са победницима, за победничким столом''. (Vesti@beta.co.yu, VOA, REG-HRVATSKA-MESICH, Sun, 10 Dec 2006 14:40:43 +0100, car/dzz/ssm)

Међутим, независност подарена од стране окупаторских Сила осовине свакако није победа; лажна независност искоришћена за покољ Срба свакако није победа; ''наћи се за столом победника'' – шлеповањем уз Титове авноје и међународне интриге такође не значи ни победу нити доказује морално право да се буде за победничким столом... и иако је међународна интрига остварила у односу на Хрватску исту подлост као и 1918. године, то није доказ да ''Хрвати  због тога немају разлога да се икоме извињавају.''

Речи председника Mесића доказују оно што се заиста догодило:

''Да се хомогенишемо, да се објединимо у одбрани данашње Хрватске'' – ''обједињење'' истоветно као и са Титом, или је то било Тита са усташтвом – али председник Месић ничим не доказује да је нова Хрватска ''настала на антифашистичкој основи''. Зато се и инсистира на ''индивидуализацији одговорности за ратне злочине'' – на индивидуализацији која се оспорава Србији.

Можда је срж недостатка моралности у резоновању председника Месића најбоље одразио Милорад Пуповац:

''Tо (ДОДАТИ је) говор једног партизанског генерала који је мислио да у свом пројекту Хрватске може и треба да обједини усташке и партизанске снаге''.  

Међутим... остаје отворено питање зашто Срби ћуте, зашто се не боре против диктатуре над историјом?

У анализи је коришћена комбинација одломака а такође и неки од закључака из најновије књиге Часлава M. Дамјановића ''Запис из Ђедове колибе''.

Наставак у следећем броју

Објављено у Јануарском броју Српских Новина 2007. године