УДРУЖЕНА  ЗАВЕРА  ПРОТИВ  СРБА

 Приказ књиге:
Часлав М. Дамјановић, ЗАПИСИ ИЗ ЂЕДОВЕ КОЛИБЕ,
Крагујевац: Погледи, 2007., формат Б5, стр. 409

Србе многи не воле, то је истина. Али, то није разлог да се многи уроте против Срба и да их истребљују. Уосталом, покажите ми који то народ на кугли земаљској сви други народи воле?

А зашто Србе не воле поједини суседни народи и многи други моћници у свету, народи који се не граниче са њима, који су далеко од њих и немају никакве стварне разлоге да Србе мрзе, барем разлоге узроковане самим Србима? Србе мрзе зато што су Срби слободоумни, истинољубиви, правдољубиви, родољубиви и Богољубиви. Гори бољега не може да воли, већ га мрзи и сплеткари против њега. Тако су тирани у Грчкој, зато што су били гори, мрзили Сократа и отровали га; фарисеји, првосвештеници и старешине јудејског народа ухватили су Господа Христа, не зато што су били бољи, већ гори, мучили Га и напокон распели на крсту. Чак су се, да би мучили, осудили и распели Христа, помирили два притворна и лицемерна владара Пилат и Ирод, ,,јер пре беху у завади'' (ср. Лука 23,12), као што је то увек случај, по нашој народној да ,,два лоша убише Милоша''.

На све ове дилеме и збуњујућа питања око Срба прави одговор можемо наћи у књизи Часлава Дамјановића ,,Записи из ђедове колибе'', по много чему значајне књиге, пре свега по документованом оповргавању свих лажи против Срба, учињених од стране наводних западних демократа и лажних заговорника заштите људских (шиптарских) права која су, тобоже, угрожена од стране Срба.

Дакле, онако како су се помирили два незрела владара Ирод и Пилат, у осуди Христа, којима су у стварности владале њихове жене, тако су се данас помирили они који су увек били у потајном пријатељству фашисти и антифашисти, усташе и балисти, муџахедини и белогардејци, Хрвати (који су у току Другог светског рата објавили рат Америци, а никако нису склопили примирје), Американци и Енглези, са Немцима, Аустријанцима и Шиптарима, са Ватиканом. Чак се помирише Хрвати и Руси, па Руси одликују усташког потомка, рачунајући по стрицу Марку, Стипу Месића, као антифашисту, а у ствари потајног фашисту и усташу. И док смо ми, Срби, ослобађали, како неки кажу, аустроугарске ,,коњушаре'', били стварни савезници Енглеза, Американаца и Француза у оба светска рата, дотле се помирише фашисти (Ватикан, Немци, Аустријанци) са антифашистима (Американцима и Енглезима) и грунуше заједнички, прво сваковрсним лажима и небулозама преко Радер Фина, СНН и других медија у нас и свуда у свету, да Србе обаспу канонадама измишљотина, да их оговарају и опањкавају свуда у свету као најпримитивнији народ, како би могли мучки нелегално и да их нападну необјављеним ратом, неоправданим клањем и убијањем, да геноцидом створе етнички чисту Хрватску, Космет, бошњачку џамахирију.

Како су се фабриковале лажи против Срба? Прво је Радер Фин измислио лажи преко својих обавештајаца и причу да је ,,Америка огорчена српским злочинством'' у разбијању Југославије (стр. 118), што је било довољно да слажу не само амерички народ, него и да наметну америчкој спољној политици кажњавање Срба, као и то да нахушкају целокупно светско јавно мњење против Срба; затим је енглески новинар Едвард Вилијами, истакао лажну фотографију Пени Маршал, исто тако лажљивице и сатанисте, о Трнопољу као српском концентрационом логору за мучење, силовање и убијање муслимана, затим је ЦИА била дубоко умешана у разбијање Југославије а и ,,са својом приватном армијом радила на Косову шта год је хтела''; онда су Срби изједначени са нацистима и фашистичким режимом, чиме је Србима приписан нови Холокауст, што је тражило ,,коначно решење српског питања'' једном и заувек (стр. 130), ,,истеривање те гамади са Балкана''. Није онда чудо што су Џорџ Буш, Маргарет Тачер, Лоренс Иглбергер, Џејмс Бејкер, Ал Гор, Роберт Дол, Ричард Лугар Денис ДеКончини, били неки од познатих клијената ковнице лажи против Срба Радер Фина (стр. 126). Да би се произвела срџба јавности фирма Радер Фин измисли етничко чишћење које Срби спроводе у Хрватској и на Космету, онда на то надовеже силовање, што изазове огорчење у јавности. Онда фирма искористи то огорчење јавности да тражи свирепо кажњавање починиоца етничког чишћења и силовања, што је била нека врста моралне обавезе, те се Радер Фин показао вештијим манипулатором лажи од Гебелса, Стаљина и Коминтерне, усмерене на општу климу мржње према Србима. Лажна вест је подупрта лажним изјавама лажних очевидаца. Тако се лаж надувава као празан балон, муњевито се шири преко лажљивих ,,одабраних политичара, стручњака, команданата, одабраних представника етничких група у Југославији. Џемс Харф, директор Радер Фина не стиди се да каже, у интервјуу 24.04.1993., ,,Имате списак од неколико стотина политичара, журналиста, уредника, представника одбора за заштиту људских права, универзитетских професора, итд. Ми подметнемо информацију свима њима и одаберемо оне који ће је тумачити онако како нама одговара'' (стр. 121, 120, 122).

Измишљотина је и лаж америчка да је суверенитет Србије над Косметом неспојив са тежњом косметских Албанаца да имају своју независну државу, јер они Шиптари који то желе нека се врате са Космета преко Проклетија у Албанију где им је отаџбина, будући да су Срби живели са Шиптарима у вековној заједници, док се није умешо повампирени америчко – немачко – ватикански фашистички фактор (1992 – 1999), наговештен под Брозом и његовом камарилом 1944. ,,да се са Србијом има поступити као са окупаторском земљом'', о разбијању Србије и Српства, због чега су ,,савезници'' 1943. издали Дражу Михајловића и приклонили се Брозу; због чега америчка јавност није никада обавештена да је Дража 1944. спасио 500 америчких авијатичара од одмазде Хитлера и фашиста у Југославији (стр. 79); због тога америчка јавност није никада обавештена о одликовању Драже Михајловића од Трумана 1944., нити о монструозним злочинима Јосипа Броза у Југославији пре окончања и, нарочито, по окончању рата. О томе г.Дамјановић сведочи: ,,Као и после Другог светског рата, сва дотадашња и будућа, поштена, објективна и савесна истраживања – за вјеки вјекова прогутала је помрчина диктатуре над историјом... Диктатура над историјом заведена је на основу историјских преседана. Све историјски познате обмане: од Леонида Бернштајна, званог Троцки, до Јосипа Броза, званог Тито, који наводно није из Одесе него из Кумровца, биле су присилно наметнуте истоветним завођењем диктатуре над историјом која им је тим обманама омогућила да преживе и живе у будућности.

Упитајмо се зашто је у Америчком државном архиву у Вашингтону сваки документ повољан по Тита јасно и чисто искуцан као да је јуче стављен у фахове?

Упитајмо се зашто је сваки документ повољан по Равногорство не може да се прочита чак ни под лупом?

Упитајмо се зашто је Државни секретаријат сакрио Труманово одликовање Дражи Михајловићу дуже од пола века?

Упитајмо се зашто дебрифинзи  (ратни извештаји по повратку са обављене акције) америчких авијатичара које су равногорци спасили не постоје ни у Државном архиву у Вашингтону, ни у другом по величини архиву америчког ратног ваздухопловства у бази Болинг (USAF, Bolling Air Field) близу Вашингтона, централном архиву ратног ваздухопловства у Алабами и, зашто их нема чак ни у Конгресној библиотеци у Вашингтону?'' (стр. 84).

Даље аутор ове књиге пита: ,,Питање је зашто данас Америка изиграва улогу аустроугарског капларице хабзбуршког апсолутизма који је силом гушио сваки покушај слободарства и независности у Европи, који је, такође, силом наметао централизовану апсолутистичку власт; централизовану контролисану културу, диктатуру историје...? Зашто Америка подржава централизовану програмираност? Да ли зато што су хуманизам, морал, правда и демократија затајили?... Да ли зато што нису по ћефу Џорџа Сороша? Да ли зато што је сврха постојања пробуђеног хабзбуршког тоталитаризма истребљење Српства, Српске православне цркве и српске државе'' (стр. 112). Углавном, чаробна формула истребљења Српства је пронађена и била проста и ,,једноставна: фашисти произведени у антифашисте, антифашисти у фашисте'' (стр. 114), све у намери да униште Србе. Погледајмо коловође америчке, антисрпске политике. ,,Сви су догматици: Олбрајт, њеног деду је Стаљин сматрао својом ,,десном руком'', Џин Кирк Патрик Холбрук, ,,генерација 48'', аустријски каплар, оксфордски дезертер, наказна догматика Родосових учењака – сви повезани у клупче апсолутистичког глобализма произишлог из аустроугарског наслеђа'' (стр. 112). Додамо ли томе и Аустријанца Мајкл Пота, америчког амбасадора у Београду, који стално прети Србима и меша се у њихове унутрашње ствари, онда нам је све јасно. Ту су ,,конгресмени и сенатори који најгласније нападају Србију и Србе, су баш они који су добили новац од Диогардијевог албанског лобија. Многи од њих су чланови сенатског спољно-политичког одбора: Џозеф Либерман (Јoseph Lieberman), Џеси Хелмс (Jese Helms), Бенџамин Гилман (Benjamin Gilman), Том Лантош (Tom Lantos). Благодарећи томе, Дол и Диогарди су остварили спољну политику којом је срушена Југославија и уништен српски народ'' (стр. 95). И како су Дол И Диогарди успели да убеде Конгрес озакоњена је 18. јуна 1986. године тзв. Усмерена Резолуција 150 (Соncurrent Resolution), у којој је изражена ,,забринутост због положаја етничких Албанаца у Југославији'' (стр. 96).

Ту, у том фашистичком и фашистоидном кругу, су Америка и Ватикан, Немачка и Енглеска, Француска и остале западне државе у Европи, да их све не ређам, да сви скупа, заједно са својим савезницима из Другог светског рата: Хрватима, Шиптарима и муслиманима, појачају навалу новог, повампиреног фашизма и аустрохабзгбургизма, како би, заједно са Американцима, грунули против тобоже српског комунизма који су они насилно устоличили оружјем Црвене Армије, а у ствари то је била борба на живот и смрт противсрпског антифашизма. А ми, заблудели и наивни синови Савини и Немањићки, мислили и називали их браћом и савезницима. ,,Зато Америка није никада обавештена да су Срби, по речима америчког председника Вудроа Вилсона, били најпресуднији за победу западних савезника у Првом светском рату; зато није обавештена да су Срби, по речима америчког председника Харија Трумана, били пресудни за победу Западних савезника у Другом светском рату'' (стр. 115). Зато Американци нису објавили одликовање Дражи Михајловићу, којим га је одликовао Труман у току Другог светског рата, него је то учињено ћерки читавих пола века касније. Ћорава политика према Србима довела је америчке политичаре крајем ХХ века до пуног моралног и правног слепила и шизофреније.

И грунуше Немци, са својом перфидном политиком и са свим западним савезницима на Србе, да им се освете за поразе у оба светска рата, заједно са Ватиканом, који је мислио да оствари свој вековни сан – да Србе поримокатоличи и преведе у ,,латинску прелест''. Удружише се, дакле, фашисти и антифашисти, Немци, Аустријанци, Ватикан, Хрвати, Словенци, Шиптари са Американцима, који су им били ратни непријатељи у оба светска рата, заједно са лицемерним Енглезима и мржњом према Србима, бомбардујући Србе прво лажима, које су плаћене зеленим америчким доларима и мрким немачким маркама; нападајући их прво најгнуснијим, најотровнијим, измишљеним лажима које је сам ђаво (ср. Јов. 8,44) могао дошапнути змијама са Запада: те Срби су дивљаци, злочинци, најгори народ света; на Србе који су тобоже силовали, прво педесет хиљада, па двеста хиљада муслиманки; те Срби су починили покољ у Сребреници, на Маркалама, у Рачку, масовно убијали Хрвате, муслимане, Шиптаре. Лаж и само лаж, а онда правим ратним пројектилима, томахавкама, касетним бомбама нападоше Србе, прво у БиХ, а онда у Србији. Оно што су они, заједно са Хрватима и Шиптарима, чинили Србима, то су Србима приписивали, наше, српске жртве фотографисали и приказивали свету као да су од Срба заклани муслимани, Хрвати, Шиптари. Лаж до лажи, измишљотина до измишљотине, плаћен сервис перфидне ђаволске лажи (ср. Јов. 7,44), како би обманули америчко и светско јавно мњење и окренули га против Срба.

Отуда је западна пропаганда, од Загреба до Рима, од Ватикана до Беча, од Берлина до Париза, од Лондона до Вашингтона, целу атмосферу и васељену напунила емитованим лажима и паралажима, мучки, безочно, сатански, антицивилизацијски: Те, Срби су најгори народ на свету, антицивилизацијски народ. Америчко и светско јавно мњење нема појма да се Америка лажима бави преваспитавањем народа света, посебно и прво Срба, којима је дозвољено да устају против комунисте Слободана Милошевића, али никако не и против злочинаца и комуниста Јосипа Броза (стр. 107).

И тако свака лажна информација потекла из Америке против Срба имала је своју предигру, плаћен договор, сковану заверу, инкубацијско време и разглас по читавом свету, обигравајући земаљску куглу уздуж и попреко, подударала се са хабзбуршком пропагандом против Срба. ,,То уверење проистиче из историјске истоветности: а) мржња аустроугарских напада да униште Србију као државу, и истребе Српство као такво, била је ,,правдана'' истоветном расистичком ,,супериорном моралношћу''; б) истоветна измишљена ,,неморалност'' Срба као народа, и истоветна измишљена ,,неморалност'' српске историје били су ,,доказ неморалности'' српског права на државу; в) аморалност данашњег садизма истоветна је аморалности хабзбуршке расистичке антисрпске догме; г) Морална снага америчке демократије уништила је и аустроугарско хиљадугодишње царство и ,,хиљадугодишње'' царсво Трећег Рајха'' (стр. 132).

Тако је свака мала или велика лаж Радер Фина послужила СНН, то јест Америци, а одатле изнајмљеним медијима широм целог света, да се загади ваздух лажима против Срба, како би Американци, заједно са ЦИА, усташама и Немцима, истерали Србе из БиХ, из Хрватске, изводећи здружене ратне вежбе ,,Бљесак'' и ,,Олују'', прогон Срба из БиХ, изгон са Космета, и то после измишљених злочина у Сребреници, Маркалама, касније организовали прогон Срба са Космета, уз помоћ монтирања лажи о случају Рачак и о наводном убијању милион Шиптара од стране Срба. Све је то била предигра и увертира за НАТО бомбардовање Србије. И то мале, ојађене, у наметнутим ратовима око разбијања Југославије, истрошене и исцрпљене Србије која се једва извукла из Брозовог земаљског пакла. Срби нису могли да замисле да ће 19 најбогатијих и ратном техником најмодернијих земаља света, без објаве рата, без одлуке СБ и УН, нелегитимно, злочиначки, крвнички да нападну Србе, да истребе Србе из многих делова бивше Југославије, за коју су крв лили и своје животе дали, своју Краљевину размеђили да би њих и њихове минијатурне народе примили под своје крило и заштиту, да помогну Хрватима, Словенцима, Шиптарима да дођу до својих етнички чистих држава, пошто су протерали Србе највећим терором. Тај исти Истражни комитет са њујоршке Медисон авеније сатерао је Србе у Југославију да би обезбедио Хрватима и Словенцима државу, пораженим октроисано давао слободу, државу и независност, спречио постојање Србије као краљевине, обезбедио сатанизацију Срба и омогућио продор на Косову. Завереници су устали привидно против комунизма, кога су они, западњаци устоличили, прво у Русији, па онда и у Југославији, користећи неповољне ратне, фашистичке прилике да раскомадају Југославију под својим штићеником Брозом на шест република, а Србију на две покрајине и преостали део. А, у ствари та, завера је и против Словенства и Православља, Срба и Руса, против југословенства и равногорства, да би дали у руке мач и каму  Јосипу Брозу да потамани Србе. После Другог светског рата дато је ,,право'' њиховом агенту Јосипу Брозу да учини, опет преко Запада и његове пропаганде, највеће насиље над историјом, да историју сведе на ловачке приче, да уништи право и правни систем са својим познатим Писмом из Сплита и реченицом да се директори (читај судије) ,,држе закона као пијан плота'', да настави нарочито даље уништавање и комадање Срба, српске нације, Српске православне цркве, да федерализују Србију као државу оснивањем две покрајине (стр. 90).

Броз је, са својом претходницом из Октобарске револуције и последицом разбијања Југославије преко тзв. АВНОЈ-а, по благослову целог Запада увођењем ,,диктатуре пролетаријата'', извршио највећи културолошки и историјски тероризам у Србији, Југославији, донекле и у целом свету.

Удружили су се наши непријатељи и наши ,,савезници'' из оба светска рата да испрате на ,,сметлиште историје'' Србију и Србе, како рече један глумац у политици или ,,политичар међу глумцима'' (Реган), када је већ 1981. скована нова завера у Ватикану ,,Пут за Русију''.

А онда су, деведесетих година прошлог века, и ти тобож наши савезници сами предузели ,,крвав занат'' од Броза да докрајче српски народ. ,,Скоро годину дана пре почетка крвопролића и растурања Југославије, 5. октобра 1990. године, амерички Конгрес је изгласао Закон 101-513'', каже писац ове књиге (стр. 46) о давању овлашћења, противно Уставу и законима САД-а, о давању законског права помагања оружаних групација у Југославији, да разбију Југославију, а ,,Фотомонтажа којим је 1992. године '' британски фоторепортер Пени Маршал исфабриковала Трнопоље у концентрациони логор, а момке у сабирном центру у измучене логораше српског концентрационог логора што је, у ствари, почетак дехуманизације и сатанизације Срба'' ( књизи, стр. 51).  Дакле, Србе жртве муслимана, представљени су, од ове крваве лажљивице као да су муслимани жртве Срба; невини српски народ је проглашен за злочинца и ратног хушкача геноцидног соја; нови фарисеји и Јуде су поново осудили Православног Христа, и вечито страдајући, невини Христов народ – православне Србе, на распеће и ишчезнуће.

И почело је гоњење Срба по кланцима и теснацима Југославије. Ништа мање него што је било гоњење првих хришћана. Парадокс је то што данас страдају православни Срби од тзв. Западних хришћана, не више прави хришћени од стране незнабожаца Римљана: Срби су криви свима за све: за разбијање Југославије, за крвопролиће у Југославији, за убијање југословенских ,,збратимљених народа''. Зар то није даљи ехо  оптужби првих хришћана: Надође ли Тибар до зидина, удари ли дажд, не падне ли киша, увек се чују једни те исти гласови: бацајте хришћене пред лавове! У овом случају чули су се узвици: истерајте ту гамад са Балкана, које се речи приписују римском прелату. А то је значило: бацајте томахавке на Србе! Кољите, силујте, убијајте Србе! Вршите прогон Срба из Словеније, Славоније, Книнске Крајине, из БиХ, са КиМ! Једноставно, зар се од 1991. до 1999. г. није поново чуо унисони западноевропски и амерички усташки поклич: Србе на врбе!

Ето, и то је садржина ове врло важне књиге Записи из ђедове колибе, великог родољуба Часлава М. Дамјановића.

Боље и убојите књиге за одбрану Српства ја нисам прочитао у последњих двадесетак година, па се усуђујем да кажем, као некад Михаило Пупин за св. Владику Николаја, да нико из наше скорашње емиграције и расејања није учинио толико за Србију и Србе, у ово последње, сиво време, колико г. Часлав Дамјановић са делом часним, истинољубивим, документованим ,,Запис из ђедове колибе'', како би раскринкао лажи против српског народа тзв. америчке демократије, западне олигархије, какви су Кол, Војтила, Реган, Блер, Буш, и многи други моћници Запада, како сада целом свету показује ова Дамјановићева књига. Уосталом, зар нису, слично лажима против Срба, лагали касније и против Садама Хусеина, када су Американци и Енглези измислили да Садам поседује опасно оружје за Американце и цео Запад, што је послужило као повод за напад суров на Ирак, за скарадно вешање Садама Хусеина и његове врхушке?

Америка није била просперитетна, демократска, слободарска земља, како се издаје да јесте, не представља више узорну демократију за време Линколна нити правну државу као у добе Џеферсона. Америка је данас светска сила која не поштује ничији суверенитет, ничије међународно признато право, ничију приватну својину, осим своје својине, обезбеђеног права заштите за своје зликовце које шаље широм света да освајају, убијају и уништавају туђа културна добра. Америка зна само, за сада, за своја права, своју својину и својину својих савезника, које ће, можда касније када им буде у интересу, изиграти, као што је изиграла право Срба. Америка је данас постала светска сила која повлачи цео Запад на странпутицу Содоме и Гоморе, у насиље, превару, као што је преко комунизма одвукла и источни део Европе у идологизирану фетишизацију култа личности – обожавања вође, какво је било у Римском царству. Америка граби убрзаним корацима и прва на Западу ка Содоми и Гомори.

Скоро цео Запад је, у односу на Србе, постао скупина каубоја, настраних и насилних политичара, који, у многоме, прво ликвидирају своје унутрашње политичке конкуренте, а онда и своје политичке противнике у свету. Међу тим политичарима,  част малом броју часних изузетака, има много лажова, криминалаца и убица. Па, иако Америка трпи нападе нових и ужасних тајфуна, све новијих и разорнијих урагана, са лепим именима: Ел Њино, Катарина, какви су умилни називи за њихова разарања какве су биле и ратне олује усмерене на Србију (,,Милосрдни анђео'') са разорним томахавкама и бомбама са осиромашеним уранијумом. Очигледно је да Америка трпи Божију казну (жао ми је невиног народа) због својих кривоклетих политичара, а не зна да се дозове себи, исповеди истину о просутим лажима против Срба, покаје се за сва неузрокована насиља и замоли опроштај од драгог Бога за таква страшна сагрешења. Тим упорним Богоборством против истине она изазива на себе још веће елементарне непогоде и космичке катастрофе.

Јудеомасонерија Запада, која се показала као главни ,,јунаци'' рата против Срба, по речима светог владике Николаја, створили су феудализам и капитализам, социјализам и комунизам, економски протекционизам и профитерство са зеленашким каматама, и финансирали све немире, револуције у хришћенски уређеним државама својим новцем и пропагандом; они су створили и помогли стварање националсоцијализма и фашизма, ратовали против овог последњег зла, да би напокон данас стајали заједно у исти строј и ешалон са фашистима, настављајући хабзбуршку, аустроугарску антисрпску политику на Балкану. У том смислу није никакво чудо што је амерички амбасадор у Београду Мајкл Полт, Аустријанац.

Србија је Западњацима крива за све њихове злочине у свету, насиље пљачку добра и ресурса, што је очигледно од стране Америке, која врши колонијалну пљачку Србије, преко базе Бондстил на Косову, пљачку свих добара и ресурса на КиМ, свих српских имања, подстиче Шиптаре на рушење наших богомиља и светиња, кажњавајући цео један частан (српски) народ, наводно због једног комунисте (Милошевића), кога су они промовисали у политику, распарчавајући Србију и Србе, највећу жртву фашизма и усташтва, као и њиховог империјализма и комунизма, у југословенски гето Београдског пашалука. Они чак данас не знају, и неће да знају, за изреку првосвештеника Касафе: Боље је да један човек умре, него да страда цео народ (ср. Јов. 11, 50; 18, 14), иако се сматрају хришћенима и хуманитарцима.

Удружили су се, дакле, хришћени на Западу, дакле, сви бивши и садашњи: империјалисти, капиталисти, комунисти, финансијери свих досадашњих светских револуција – по принципу ,,Пролетери, то јест, богаташи свих земаља – уједините се'', како у тој ,,старој вавилонској блудници'' – у Европи, тако и у Америци и Канади, новим колонијалним световима Запада, (о чему пророчки и визионарски говори свети владика Николај Велимировић у свом делу ,,Речи српском народу кроз тамнички прозор'') да униште српски народ. Нови антифашисти и стари фашисти, Енглези и Американци, Аустријанци и Немци, Ватикан, Хрвати, џихадовци и балисти да униште Србе, као што су се давно пре две хиљаде година лукаво помирили Ирод и Пилат када је требало да лажима обаспу Исуса. Онако како су се грчки тирани удружили да лажима окриве Сократа и да га отрују, и Јудеји да на превару ухвате Исуса Христа, саспу Му у лице безброј гнусоба и лажи, измуче Га и на крају разапну. Тако су се данас на делу уништења Срба сјединили фашисти и антифашисти.

Ево књиге која описује, утврђује, дијагностикује тешку, метастазирајућу болест Запада, кога је Хомеини назвао Сатаном, безразложну уроту против Срба. За сада нема боље, тачније, истинитије и документованије књиге о завери западних народа против Срба, која је почела са издајом Равногорства 1943., па преко предаје Краљевине Југославије крвнику и злочинцу Брозу, нарочито Срба, против чијих милионских злочина, као и злочина НДХ и усташа тај, тобоже, демократски и ,,правни'' Запад није никада устао, Запад који нам је устоличио омражени комунизам, да би после Србе оптужио да је то њихово идеолошко опредељење. Затим је тај исти Запад дивљачки устао против Срба само зато што су Срби бранили своја вековна огњишта, јер су ушли у Југославију а да нису омеђили своје границе. Исто тако, Срби су, под наговором Запада, ушли у масонску творевину Југославију, разградивши Краљевину Србију, која је била преводница аустроугарским ,,коњушарима'' да дођу до својих лијепих дежела, на штету разграђене Краљевине Србије (1918).

Овде, у књизи ,,Записи из ђедове колибе'', изложена је генеза и онтогенеза јављања србофије на Западу, метастазирајуће неморалне подвале, коју су само сатанисти на Запасу могли да измисле у мрачним јудејско-масонским ложама. Књига потпуно тачна, логично и интелигентно написана, са великим знањем и истицањем стварних чињеница, књига која је документована до у филигранске детаље. Па иако су неке чињенице раније истицане, многе су оригинално наведене. Ову књигу је, заиста, могао да напише само правдољубиви Србин и демократски Американац, онако како смо и ми, у својим млађим данима, гледали у Америку као у спасиоца човечанства од комунизма, иако сада знамо да је она, Америка, припомогла да се бољшевизам наметне у царској Русији. Писац ове књиге задесио се на правом месту ковања завере, где је могао да сазна многе закулисне радње острвљених и осатањених западних интелектуалаца против Срба, како би потомству и целом свету оставио праву истину о НАТО демонтирању Југославије и страшном убијању Срба од стране 19 најбогатијих и технички најразвијенијих држава Запада, али моралних наказа, каубоја и злотвора.

Ево књиге као правог огледала на коме се цео Запад, пре свих Америка, Енглеска, Немачка, Ватикан, могу огледати и видети своје прљаво лице, лепрозну и канцерозну, ако не и гангренозну душу, умрљаном српском крвљу. Све друго што је Запад трубио о Србима, од смрти њиховог пајташа Јосипа Броза, до сада јесу; лажи, халабука у смислу када лопови вичу: ,,држ'те лопова'', да би забашурили и заварали прљаве трагове, прикрили лажну пропаганду и праву ратну машинерију против Срба. Епицентар лажи против Срба били су медији СНН-а и Рудер Фина (Ruder Fun-a), а све остало се даље одвијало противно уставима и законима ових, наводно демократских замаља, да нађу приватне компаније које ће наоружати паравојне формације у Јаншиној дежели, Шпегељевој и Туђмановој лијепој, Изетбеговићевој и шиптарској џамахирији.

Жртву (српски народ) Запад проглашава за злочинца, а злочинце, међу којима су и они, постављају за пресудитеље; српски народ – жртву фашизма и комунизма, коме су умногоме они сами кумовали, као привидни западни антифашисти тако и стварни фашисти, по ко зна који пут изводе на стуб срама и на историјско губилиште. С једне стране Американци, Енглези и Немци, са друге Ватикан, Италијани, Францизи, са треће усташки Хрвати, шиптарски балисти и муслимански балисти, раније сарадници Хитлера, сада ,,коалициони партнери'' Клинтона, Холбрука, Олбрајтове, Буша, Кола, Тачерове, Блера, Карола Војтиле, не рачунајући све друге пришипетље и бозаџије, који су обасули Србе измишљеним лажима, чиме су подстакли народе света и Србима околне народе да их ,,Бљеском'' и ,,Олујом'', Маркалама и Рачком, протерају са вековних огњишта у згрчену Србију, и тако јадне, осиромашене, и даље ,,туку по глави'', оптерећујући их лажном кривицом ратних злочинаца, иако су се сам бранили од агресора свих врста, а они, окупатори и злочинци, су остали на слободи да се сладе српском муком, имовином, зарадом. Своје злотворе који су дошли на наш праг да нас поробе називају хуманистима, а наше патриоте, који су бранили своју земљу, државу, децу и нејач, називају ратним злочинцима и траже ,,њихову главу'' у Хагу. Американци и сада улећу у слобдан српски простор, харају по Косову, као прави каубоји, користе наше рудно богатство бесплатно као да је њихово, затим лове бело робље за свој провод, отимају сировине за њихову технику, својатају наша имања и отимају нашу приватну својину, која је код њих загарантована правом као највећа светиња. И све то да се даље усавршавају у ратној надмоћи, користећи дрогу за богаћење и борбу против тероризма, а свакако и за убијање наше омладине.

Ево, дакле, апологије Српства од једног мученика који се затекао на редуту туђине и извору обавештавања света, одакле је могао да сагледа невино страдање Српства и Словенства, православаца како ћутке, покорно, рекао бих првомученички и хришћански, иду ,,на своје заклање'', неми као Господ Христос, ужаснут пред гнусним лажима како излазе пред своје џелате, баш као, такорећи, јуче Вукашин из Клепаца, прекјуче Ђакон Авакум из Моштанице. Не знају више Срби да ли да се стиде од свих ових лажљиваца и зликоваца због толике њихове подлости или да их сажаљевају због толике безочности, безбожности и сатанизма, и за то моле Господа, као што је то чинио и Господ Христос: ,,Оче, опрости им, јер не знају шта раде!'' (Лука 23,24).

И ову кампању је, уредио и финансирао, јудеомасонски лоби, звани глобализам, међу којима прво Ватикан и Вашингтон, Немачка и Енглеска, док су Радер Фин и СНН били само њихова ,,јерихонска труба'' да затрпају Србе несносном буком и сатанским лажима. Место Павелића наступио је Туђман, који је, по захтеву римског папе, наредио изгон Срба из Хрватске и његов пајташ Шпегељ, дошколовани за Србе сатанским Ватиканом и Западом, који су се ставили у службу насилника, да разоре Србе, као што је то чинио њихов пулен и заштитник Јосип Броз Тито. Сва та западна завера против Срба доказује да је Запад морална наказа, да је хришћенски труо, обневидео, глув и слеп да увиди своје ,,поћорековске и гебелсовске лажи''. Они који никада не буду могли да буду у истом табору – фашисти и антифашисти - и спроводе геноцидну, аустроугарску политику против Срба. Цар Фрањо и Фрањо Поћорек, Адолф Хитлер и Јосип Броз, Фрањо Туђман и Шпегељ, Клинтон и Кол, Војтила и Реган, Митеран и Микелис, Солана и Кларк, сви су стали у исти ,,ловачки'' и ратнички стој арлаукања и бобардовања Срба. Није нимало чудно што је Аустријанац Мајкл Полт, амерички амбасадор, постао инструмент Ватикана, запослен на спровођењу Поћорекове политике истребљења српског народа, изражене у усташким, муџахединским и балистичким помахниталим, сатанизованим хордама. ,,Србе на врбе!'', ,,Ил'ми се окори, или се уклони!'', ,,Трећину Срба протерати, трећину поримокатоличити, а трећину поклати!''.

Аман звери, јесте ли се заситили невине српске крви?! Докле ће нас мучити, клати, гонити као каубоји Индијанце, по свим ,,преријама'' Балкана, али са наших дедовина и домаћих огњишта? Јесе ли ви људи?! Да ли сте хришћени или сатанисти? Умете ли да живите људски, божански, како нас је учио Господ Христос?!

Данас су те усташке и фашистичке оптужбе формулисали ,,нове дипломате'' перфидније, дипломатскије: ,,Срби су дивљаци!'', ,,Срби су силовали милион муслиманки!'', ,,Срби су поклали све муслимане, протерали све Шиптаре!'', ,,Срби су бомбаровали Дубровник, уништили Хрватску!''. Па лажне потужбе Срба за ,,злочине'' у Сребреници, за покољ на Маркалима, у Рачку, сасвим довољно да помислимо да се ради о легиону злих духова. Све су то лажи, и то лажи до лажи. Многи западни политичари, изгледа, не знају ништа друго до да лажу на Србе и лажима да држе своје јавно мњење у обмани и манипулацији. А ко лаже, није Божији него ђавољи. То је наука Богочовека Христа, не моја (ср. Јов. 8,44). Уместо тих лажи, Хрватска је геноцидом против Срба постала, етнички чиста држава, пола Босне и Херцеговине – муџахедиска џамахирија, скоро цео Космет, прогоном и убијањем Срба, постао је друга балистичка држава на Балкану, захваљујући, пре свега, Ватикану, Немачкој, Енглеској и Америци. Хрватска у Хрватској, преко ,,Бљеска'' и ,,Олује'', Шиптари на Космету помоћу НАТО инвазије Космета, извели су најкрвавија етничка чишћења Срба са њихових вековних огњишта, уз помоћ Америке и Запада (ср. стр. 144, 146). Дакле, све те злочине против Срба урадили су Хрвати, муслимани и Шиптари помоћу Запада, западних војних и обавештајних инструктора, датом им наоружања, новцем скупљеног од порезника западних држава, без знања свог народа – јавног мњења утрошеног у томахавке и касетне бомбе против Срба.

Унисона Западна завера против Срба створена је на бази првобитно осовине Берлин – Вашингтон, оверена у Ватикану 1981., потписом папе Војтиле и Роналда Регана, спроведена сваковрсном подлошћу и неистинама у јеку кампање лажи од 1990. до 1998., диригована подлошћу Мадлен Олбрајт 1988. у Рамбујеу, наметнута насилно, нелегитимно, илегално, мучки, без објаве рата, без одлуке СБ ратном кампањом од 24. марта до 8 јуна 1999. г., а завршена ,,Кумановским споразумом'' – капитулацијом Срба. И сви ти јади су дошли после подмукле Брозове политике уништења Срба. То је најмонструознија завера у историји света, у којој су 19 технички најразвијенијих западних држава ратовале против Срба, по благослову ,,светог оца папе'' Војтиле, и уз помоћ ,,домаће гамади'', да их све не набрајамо.

Срби су хероји, јунаци, супермени у правом смислу те речи, кад су могли да се одупру таквој и толикој ратној напасти, какву свет до сада није видео 78 дана ратне кампање. Чак ни према Ираку тај западни фронт зликоваца, већ раштимован и подељен, то јест, није био толико уједињен, као што је био уједињен проти Срба.

Ако су имали нешто против ,,свог човека'', због кога кажу да је крив један цео (српски) народ, зашто и дање желе да касапе Србе, да нам отимају каубјски наше Косово, рудна богатства на њему, да нам краду оранице, пашњаке, винограде и шуме, без икакве накнаде, да нас ратом и санкцијама доведу до највеће беде, а онда да вршљају по Србији и купују све за шаку долара. Они, иродовско-пилатовски завереници, чак заборављају на речи првосвештеника Кајафе: Боље је да један човек умре за народ, а не да сав народ пропадне (ср. Јов. 11,50), они измишљају Луциферову девизу: Требало би уништити сав српски народ због једног човека (Слободана Милошевића), не толико кривог – колико оптуживаног, они желе да се уништи сав српски народ, чак и деца у колевци, ако већ не могу глађу да натерају нашу омалдину да пређе у њихове резервате и аргатују за њих. И све то, наводно, због Милошевића, њиховог чевека, који је преговарао и надговарао се са њима, дочекивао и испраћао Холбрука ка Тачију и од њега, ка Изетбеговићу и натраг, који је дозволио инфилтрацију западних шпијуна: Цијиних, Интелиџенс сервиса, немачких, мосадових, муџахединских и Бих Ладенових, кријумчарење оружја и доношење у Југославију и на Космет у енорминм количинама, дозвољавао организовање терористичких ћелија: у Хрватској, БиХ и на Космету. Држећи Србију и Србе као таоце своје настране силе и моћи, уцењујући је уласком у Европу, кад им преда своје хероје и патриоте. У коју Европу?! ,,Европу аустроугарског кова која не жели слободну Србију? Европу у којој се Србима не дозвољава да суде својим злочинцима? Европу у којој Србима пресуђују агитатори попут Минића, Крцуна, Бугајског, Ешдауна? Европу у којој Србе растржу суђаје заслепљене мржњом попут Карле, Наташе и лилипутанског пакосника Џефрија Најса? Европу у којој Срби живе под претњом клонова попут сенатора Бејдена'' (стр. 113).

Ова драгоцена књига говори о тим и другим намештаљкама западних, сатанизованих моћника, нових ,,црнорукаца'' против Срба, те отуда књига г. Дамјановића Записи из ђедове колибе завређује истинску пажњу да је прочита сваки интелектуалац коме је до истине стало, и то не само српски интелектиалац него и сваки западни, а Срби да је имају у своме узглављу где спавају, да је читају као молитву заједно са молитвеником и Светим писмом, како би сазнали праву истину о себи и о томе: како се ђаволски обликује савремено западно јавно мњење лажима и неистинама, како се часни народи, какви су јамачно: амерички, енглески, немачки, француски, држе у незнању. Сазнаће то куда иде новац зарађен њиховим знојем, чиме се служе њихови ,,демократски изабрани'' политичари, какве крваве методе рата примењују над другим народима њихове, све у име њихове ,,демократије'' и ,,људских права'', како би се ми и ти народи осветили од наркотичког дејства опијума лажи којима смо бомбардовани, засути и којима нас још увек засипају западни политичари. Господ нам свима поручује: ,,Познаћете истину и Истина ће вас ослободити'' (Јов. 8, 32).  А дотле док се не освестимо и покајемо за грехе и злочине предстоји нам свима тежак крст страдања и испаштања за своје и туђе грехе и злочине.

Београд, Спасовдан, 17/4. мај 2007.

Протојереј др, Жарко Гавриловић

Напомена: Скраћена верзија овог приказа објављена је у часопису Православље од 1 јула 2007.г.

О ''Запису из Ђедове колибе''
Часлава Дамјановића

У целом дваседетом веку смењују се српска страдања, претрчавају једно преко другог, гурају се и у свом очају и безнађу газе једно друго, потиру једно друго, не разумеју се, осуђују се међусобно. О свим српским страдањима се, данас у Србији,  најчешће ћути или само шапатом и скоро крадом говори.

Ретки су смели и одважни који о томе говоре јавно. И у Србији, и у такозваном слободном свету. Међу њима се, упечатљив стилом и јединствен дубином и свестраношћу истраживања и анализе узрока и последица српских страдања, истиче господин Часлав Дамјановић, аутор књиге необичног наслова и корица стилизованих од српске заставе и светлоказа Вожда Трећег српског устанка са својим народом и одликовања њему намењеном, а никад урученом...

Мноштво празних и поразних илузија разједа српске душе потпуно неспремне на свеколике подвале и подметања. Нација је и данас под седативима. Ошамућена, као омађијана, бауља обезбожена и обезнађена, путеве тражи по беспућима безверја и кривоверја, по беспућима лажи и скривања истине...

Српству се упорно и безобзирно намеће заборав. Брзина којом се нижу неправде и злочини према нама, просто не дозвољава да спознамо шта нам се десило, а ново зло је већ стигло.

Господин Дамјановић својом књигом не дозвољава да муљ затрпа извор, да набујали потоци нових и туђих идеологија угуше реку, реку  Равногорства која је спој највиших духовних и моралних идеала домаћинске и Богу одане Србије.

Туђински медији и туђински идеолози и данас стварају привид слободе и слободе говора. Истина је да они који мрзе Српство све смеју да говоре, а да нико ко Српство воли то не сме ни да каже ни да покаже.

Као да је комплетна нација под анестезијом, под неком врстом хипнозе... Да би лакше поднела одсецање делова тела, разарање душе... О љубави према Србији и Српству ни данас се не сме говорити. Јер, по творцима новог светског поретка, ни сотона није тако црна као Српство. И сотона има право на љубав. Само Српство – НЕ!

Часлав Дамјановић открива и анализира откуда и зашто нам се све ово дешава.

Господин Дамјановић смелим откривањем истине пркоси злу! Одважно и неустрашиво, ослобођен животом у некомунистичкој земљи, која данас, на жалост грца у неслободи...Обогаћен познанствима и пријатељствима са најдичнијим и најчаснијим Србима двадесетог века, Србима каквих, нажалост скоро да више нема...

Низ поражавајућих илузија руши аутентичним изјавама светских моћника, цитатима из најчитанијих и најутицајнијих медија... Овом књигом Час(т)лав руши мит о слободном новинарству у Америци и западним демократијама.

Господин Дамјановић смело и одважно говори о томе како му душу разарају незацељене и незацељиве ране узалудних жртвовња за највише националне и људске идеале, за праве и вечне вредности!...

Свестан да се не могу ни преболети ни разумети страдања и подвале Српству без свестране анализе и проналажења заједничких циљева, Часлав улази у витешку борбу са политиком за коју наш народ одавно рече да није часна професија.

Господин Дамјановић је највећи део свога живота посветио озбиљном истраживачком раду, и исписао најсвеобухватнију хронолошку анализу догађаја који су осакатили Српство и западној демократији дале демонско обличје.

Све је то једно ткиво, једна нит уткана у постојање ... Аутор ''Записа из ђедове колибе'' то зналачки препознаје и зна шта треба урадити, одакле поћи.

Да би се све то разумело, мора да се разниже, да се опара до најситијег делића, да се очисти од муља и буђи, а онда да се као мозаик поново сложи. Тако сазнања добијају јасне обрисе, ...

Говорити о књизи господина Дамјановића, значи говорити о дубоким и добро скриваним истинама, о незацељеним ранама, о стално изнова прекриваним, а давно смишљеним подвалама... да би уништење свести и савести било потпуно, да би заборав био комплетан.

Јер, стара је и свима знана истина да је ратник који је свој живот дао за одбрану отаџбине умро само ако је заборављен. А господин Дамјановић се својим витешким  знањем и равногорском чашћу бори против највећих од свих злочина, против злочина заборава.

Осветљава он један од најсветлијих ликова српског народа, жртве безбожничког новог светског поретка,  нашег Вожда Трећег српског устанка. Говори и о устаницима. Домаћинској, смерној и Богу оданој Србији... Србији коју је понео у сећањима из најранијег детињства, коју је упознао у Америци и са којом и за коју живи.

Живот у ''слободном свету'', знање енглеског језика, могућност и умеће да дође до информација, несвакидашња способност да уочи и издвоји битно, да јасно открије оно што често само слутња наговештава, створили су од њега крунског сведока у кључном процесу двадесетог века, процесу одбране части и морала, процесу одбране људских и српских националних вредности...

Господин Дамјановић зналачки прати све издаје идеала Српства, сва његова  посрнућа и падове у двадесетом веку...

Ослобођен комунистичких стега, а окован љубављу према истини и према своме роду, сав усредсређен да проникне у тајну српског страдања, он урања у тешко докучиве поноре и на светлост здравог ума и разума износи чињенице које се , тако обзнањене показују толико непобитне да читаоцу остаје једино болно питање: Како је могуће да то нисам знао, да раније нисам тако размишљао, кад је све тако очигледно?

Читајући ''Запис из Ђедове колибе'', чак и кад сам се сретала са мени непознатим цитатима, осећала сам да сам књигу, већ проживела, да су у њој све моје слутње, страхови и стрепње. Сада јасне и недвосмислене чињенице. Осећање да је аутор  вођен унутрашњим поривом, Божанском водиљом није ме напуштало од прве до последње странице овог јединственог по својој логици, јединственог по истинољубивости и храбрости, Буквара патриотизма и родољубља... То осећање носим и данас: кад нешто осећате, сигурни сте да знате да је то истина, а не знате да објасните откуда та сигурност....

Дамјановић нас својом бритком реченицом води ка Истини, уводи нас у Истину која нам потпуном јасноћом открива све поразе, издаје и подвале човечности, подвале људском достојанству, Божијој истини... и читавом Српству које својим животом сведочи Јеванђеље.

Дамјановић нас својом бритком и јасном анализом уводи у свет апсолутне логике и смисла. И води нас зналачки... Само је наизглед непознаница како изаћи из света подвала и поруга... Како сачувати Српство чији је најпотпунији израз и суштина сублимирано у Равногорству?  Књига даје одговор на многа питања, па и на ово.

            Генерација господина Дамјановића, и он сам, били су опчињени америчким идеалом слободе. Годинама је кип слободе био симбол живота коме сви теже, симбол слободног света. Да ли је и то само једна илузија?  Одговара аутор ''Записа из ђедове колибе'' и на ово питање.

Данашња српска омладина верује у идеју западне демократије и Европских интеграција, идеала...

Може се то разумети, посебно кад имамо у виду чињенице да смо живели деценијама изоловани, сатанизовани, блаћени, млаћени, бомбардовани, да су нас деценијама обезбожавали и расрбљавали.

А Србин је вазда тежио недостижном и недокучивом. Када су то биле највише људске вредности, достизало је Српство свој зенит. Данас су нам ''пријатељи'' наметнули да је то ''западна демократија и потрошачко друштво''.

Познате су историјске чињенице да су највеће добро народу доносила његова верна чеда која су бар једно време свога живота живела ван Отаџбине, а која нису напустила своју веру и издала своју нацију. Живот у туђем и на туђем будио је у њима успавана чула. И  тако су могли да више и јасније виде...

Запљускују нас и затрпавају новим ''маглама'' да не би прогледали, да не би истину видели и њоме проговорили, да истином своју децу не би задојили.

Говоре Србима да им отварају пут евро-атланских интеграција.

            А пут је један. Пут спознаје и истине. Као што је Свети владика Николај оставио своме народу свевремену поуку и поруку ''Српском народу кроз тамнички прозор'', тако господин Дамјановић својим ''Записом из Ђедове колибе'' поучава, поручује и опомиње. Оставља завет: Сачувати од заборава! Памтити и дугове вратити!

То су права штива за Србе данашњице.

Све остало су лутања и бауљања по мраку из којих излазимо са модрицама и ранама и на телу и у души. Рањени, ошамућени.

Дамјановићева способност да  своју мисао изрази језгровитом и беспрекорном реченицом књизи даје нову димензију.

Зналац и аналитичар светских закулисних работа, чистотом својих мисли и језика исписао је записе наших ђедова које већина од нас носи у својим генима, а нажалост, само малобројни имају и способност да те записе прочитају, спознају, разумеју и да их другима јавно покажу.

То су поуке које треба слушати, за којима треба ићи. Јер су и разумом и љубављу саздане.

 Говори господин Дамјановић и о нашим националним греховима. Носимо грехе према многим нашим неопојаним жртвама...

Отворио је пред нама господин Дамјановић тајне и скривене сефове претрпане истином.

Отворио и дао домаћи задатак млађим нараштајима српским и људским да о дуговима и моралним обавезама све сазнају, да реше ову једначину са много непознатих и ... да дуг враћају.

Нема среће ни напретка без измирених дугова – према Богу и према прецима, према сопственој деци и према - савести.

После прочитане књиге остаје нам поука да нам је дужност да чувамо завет наших дедова.

Чувајмо Српство неокаљано комунизмом! Чувајмо и негујмо Равногорство, јер је у њега уткана истинска душа Србинова!

У Прокупљу,                                                                          

На дан св. Јеванђелисте Јована Богослова,                                                                    Горица Тркуља

2007, Лета Господњег

    ''Запис из ђедове колибе''

Часлав М. Дамјановић

Приказ књиге:

Александар Галић-Кесеровић,

унук пуковника ЈВУО Драгутина Кесеровића

Прошлост и садашњост антисрпске завере

          Књига Часлава Дамјановића, ''Запис из Ђедове колибе'' је покушај, може се рећи једини исправан начин, модел да се изађе из окова наручилаца Модерне Историје, разори, бар начне моћни лавиринт, капилари контролисаних медија, да се прекину канали манипулације и везе којима се обрасци неистина допремају до људских умова. То је прича о завери, о судбини српског народа у другој половини 20. века, напор да се кроз писану реч пробије до стазе спасења, до истине, до одговора који чаме у бесмислу комунистичко-демократске идеологије твораца Новог светског поретка.

            Несумњиво Дамјановић је успео да сачини једну озбиљну, значајну збирку података која довољно успешно повезује нити завере у које се српски народ уплео од ''Сутјеске до Сребренице'', а да се истовремено аутор није упуштао у анализу дубоких корена тих нити, веза које се кроз српски етнички простор видљиво вуку од Сарајева јуна 1914. до београдског пуча марта 1941. Но иако се Дамјановић на деловање антисрпских завереника кроз прву половину 20. века осврће углавном кроз тезу о ''хабзбуршкој антисрпској догматици да Срби немају право на државу'', а носиоце Западне политике у другој половини века назива наследницима ''повампиреног хабзбугизма'', он износи и што је значајно у својој књизи снажно доказује, храбро и недвосмислено да су Срби жртве завере.

            И заиста, Дамјановић пружа веома садржајан збир докумената који снажно повезују у једну јединствену слику, заједничку историјску фотографију актера српске кланице, како их Дамјановић у модерној верзији назива ''Балкански осветнички лоби''. Ту су Броз и Павелић, Хрвати, Муслимани и Шиптари, нацистички Албанци, те ''комунизирани Срби'', а сви наслоњени на сатанску звер из Берлина, Лондона и Вашингтона. И заиста, ови актери су половином 20. века заједнички спровели одлучујућу фазу стварања Велике Хрватске, Велике Албаније и како ће се испоставити етнички чисте, а како каже Дамјановић, Ал Каидине Босне. Дамјановић у овом сегменту износи веома значајне податке о томе да су у том пројекту значајан допринос дали непосредно након рата управо Брозови Срби: Крцун и Ранковић тако што су надгласали једног Јеврејина и не може се никако рећи пријатеља Срба Мошу Пијаде, а све у настојању истог да из разлога стабилности државе обезбеди аутономију Срба у Хрватској, а спречи аутономију Косова и Метохије. И након тога тај ''луциферски клан'' радио је само на једном пројекту, задатку сабијања српског корпуса на што ужи простор, разарању српске државотворности споља  и изнутра физичком силом, а потом под ''фирмом'' заштите људских и мањинских права и деловањем тзв. невладиних организација обезбеђивао нове услове за постизање крајњег циља, физичког и духовног покоравања Срба. Аутор књиге ''Запис из Ђедове колибе'' у овоме посебно истиче улогу синхронизованог деловања медија, приватних агенција и разних емисара чије деловање није и не може бити издвојено из онога што је стајало и што стоји у ''нотесима'' пројектаната Новог светског поретка. Дамјановић ту нема дилему: примера ради приватна америчка агенција ''Истражни комитет'' радила је 1918. испред америчке спољне политике на пројекту увлачења Срба у југословенску замку; ББЦ, Њујорк Тајмс, Британска обавештајна служба СОЕ и америчка ОСС на помагању Броза; као што је то 90-тих вашингтонска фирма Радер-Фин пропагандом радила на сатанизацији, а приватна фирма МПРИ из Вирџиније на обуци  убица Срба. Дакле тај план има своје дубоке историјске корене и потиче са самог политичког врха на Западу чији су највернији радници на терену били управо комунисти. Па сам Дамјановић у једној реченици наводи: ''...октобра 1944. амерички Државни секретаријат је уз помоћ дивљих хорди Толбухинових Киргиза инсталирао Титову диктатуру''.

И заиста, интересантно је да су потпуно исти циљеви, у исто време били и циљеви Коминтерне.

Да је АВНОЈ из јесени 1943. имао дугорочно упориште у плановима Запада сведочи чињеница да су центри моћи у Лондону и Каиру, као и медији на острву, те бољшевичкој империји кренули месецима пре тога у синхронизовану кампању против Михаиловића и ЈВУО о наводној колаборацији и неактивности. Из свих тих притисака изродио се од стране Енглеза ултиматум који је у штаб ВК ЈВУО приспео 28. маја 1943, а са садржајем који је недвосмислено упућивао само на један њихов интерес: да ЈВУО све своје снаге из Босне, Херцеговине, Хрватске и Црне Горе повуче на Кесеровићеву територију, тачније на простор источно од Ибра и Копаоника, у својеврсну ''мишоловку'', затворену трима рекама Ибар, Западна и Јужна Морава, а све како би се омогућило Брозу да окупира све српске територије западно од Дрине и нађе се на самој граници матице српског народа.

Овај захтев је касније добио име ''ибарски телеграм'' и несумњиво је у себи носио идеју за коначно уништење Михаиловићевих јединица, али дугорочно он је откривао  много дубље намере Брозових послодаваца из Вашингтона. Наиме иако је ова директива касније повучена (6. августа 1943.), овим неће до краја престати ни ултиматуми ни притисци на Михаиловића да под понижавајућим околностима распусти војску, да се преда и потчини и то исто онако како ће то бити чињено са Србијом пола века касније. Намештаљке и уцене, исти модел ''шангарепе и штапа'', исти ''извођачи радова'' на терену, исти профил руководилаца и организатора демонтирања српске државе, упућује само на једно: ватиканско-комунистичко-усташку заверу.

Дамјановић несумњииво говори о поменутој коалицији, али вешто и оправдано избегава да се ''завлачи'' предубоко под ''ламперију'' грађевине која се на прагу 21. века већ јасно може видети са Копаоника, некада недељивог крова Србије, његових обронака и врхова на којем се лета 1944. водио последњи отпор ЈВУО пред најездом комунистичког окупатора и њихових колаборатера унутар земље.

Иако су на тој грађевини сада и за мање упућене јасно видљиве руке оних истих непријатеља српства који су током 20. века тако складно и снхронизовано радили на њеним стубовима, иако и сам Дамјановић ''засипа'' читаоца именима вашингтонских учесника ''радова'' на истој, поставља се питање како да још увек постоји недоумица око тога ко су све српски непријатељи и да ли међу њима постоје разлике. Тако се може поставити можда и оправдано питање самом аутору колико случајно, а колико намерно он ставља рецимо Виљема Вокера, Олбрајтову, Холбрука и Била Клинтона на страну несумњиво српских непријатеља, а оснивача албанске државе Вудроу Вилсона и потписника атомских бомби Харија Трумана на другу објективнију страну, само зато што су они својим добро познатим лицемерством похвалили своје ''топовско месо'' – Србе за одлучујући допринос победи Савезника у два светска рата, од њих сатаниста исценираних кланица у којима су почистили и поседње трагове династија плаве крви, разрушили темеље хришћанске Европе, инсталирали вирус комунизма и ''демократије'', а све како би припремили континент за своју диктатуру под називом Европске Уније.

А тај пројекат је у 20. веку започео управо сарајевским пуцњима наших српских националиста који су без довољно знања о завери,  привхатили руку сатаниста мислећи да ослобађају Србију, а заправо су ослободили дух Луцифера на српској земљи. И тако је Србија увучена у први ров Првог светског рата. Његов крај ће сачекати осакаћена за трећину или четвртину становништва, да би потом била прво увучена у ковчег масонске творевине под називом Краљевина СХС – Југославија, те по његовом окончању зашивена сатанском руком на труло ткиво у гробу Брозове ''Илуминатске'' Југославије.

И најзад када је ескуминација српске државности 90-тих започела српски крвождери се се окупили да развуку преостала здрава ткива некада моћног балканског народа. Дамјановић је ту јасан, препознавши страх заједничких српских непријатеља и њихову потребу да затру сваки покушај васкрсења народа изниклог на делу Светога Саве и државотворности српског цара Душана. Па те духовности и државности плашио се и Хитлер чак у тренутку када је било извесно да ће комунизам уз помоћ Запада надвладати. Исти тај страх делили су Вашингтон и Лондон.

Дамјановић у својој књизи вешто прави паралеле доводећи у везу српске џелате између 40-тих и 90-тих, ''шаховницу и љубичицу'' па тако предаје читаоцу и врло јаку аргументацију о потпуно истом односу који је према Србима имао на једној страни Павелић и Броз, те Хитлер, а на другој Черчил и Рузвелт. И заиста како Дамјановић каже и Хитлер и Американци су бомбардовали само територије на којима живе Срби, да су Америкаци и Хитлер подржали, односно замаскирали усташки геноцид, да су и Броз и Немци гонили да ухвате вођу америчке мисије при штабу ВК ЈВУО Мекдауела који је за Черчила и Рузвелта постао ''незгодан'' сведок завере против Михаиловића, односно према српском народу. Дамјановић ово назива непобитним доказом ''нацистичко-савезничке удружености''. Овде аутор не открива, не анализира ниво на коме је та веза постојала, али се читањем других делова Дамјановићевог текста  може закључити да је један добар део нациста из самог војног врха на југословенском тлу већ или барем 1943/44 ''прешао'' да ради за вашингтонску ствар.

У ту сврху Дамјановић на себи својствен начин баца ново светло на ''чувени'' десант на Дрвар и кроз раскринкавање и ове ''брозовске бајке'' нуди још један доказ за своју тезу која би се могла превести кроз речи: ''завера је постојала и у њој су учествовали са знањем и сами нацисти''. Истовремено да су нацисти па и сам Хитлер пали несвесно у замку твораца Новог светског поретка Дамјановић се не упушта, али све оно што је аутор књиге предао на тумачење уклопило би се у такав један мозаик.

И доиста књига ''Запис из ђедове колибе'' је очигледно и замишљена као делић једног обимног мозаика, инсерт који је за последњу деценију 20-ог века недостајао у одговору Хришћана на 200-годишњи насртај сатаниста на хришћански европски поредак. Дамјановић се не упушта у прогнозе тог светског сукоба, али непобитно доказује заверу на циљу физичког сабијања српског народа на што ужи простор и то не на много веће парче земље од оног које је нуђено ЈВУО у ''Ибарском телеграму'' маја 1943.

У том циљу како Дамјановић истиче била им је потребна лаж о ''Титу'', неистина о Сребреници, хуманитарној катастрофи на Косову, заташкавање геноцида над Србима у Јасеновцу, занемаривање прогона и масакара над Србима широм југословенских простора 90-тих година 20. века. Тако су на једној страни вишеструко надуване цифре Брозових снага, као и сребреничких жртава, док су на другој занемариване жртве комунистичке окупације, те умањиване жртве усташке касапнице и прогона Срба и то како 40-тих тако и 90-тих. Тим дезинформацијама, том лажираном историјом требало је придобити своју сопствену јавност за потезе које су чинили, оправдати се да нису освајачи и тирани. Истовремено покорити Србе значило је покорити Балкан, а дати лекцију Србима значило је пренети поруку свима онима  како ће проћи уколико им се буду супротстављали.

Дамјановић већ од самог почетка свог књишког наступа не даје повода читаоцу да се нада неком дужем корачању кроз векове. Он се смишљено определио да прави непрестане паралеле између догађаја и актера тих догађаја углавном 40-тих и 90-тих, те тако себи и свом делу успешно пружио наслон на све оно што је написано или што би могло да буде написано о дубини корена планетарне завере. А ти корени су се управо добрим делом протегли и кроз српско тло, а Дамјановић о томе на један оригиналан, јасан и аналитички начин сарађује са читаоцем. Он дакле храбро говори о завери, промовишићи је не само као одговор на многа питања која нам се намећу, већ и као реч која је тако дуго и организовано нападана, исмејавана да нам се свима учинила као лош почетак било какве одбране у комуникацији са глобалистима.

Дамјановић веома новинарски, поступно и стрпљиво набраја, ређа питања која би иначе и сами поставили и на њих даје јасне одговоре, наводећи узроке и последице, трудећи се да у томе буде прегледан и доречен. Истичући природу српског менталитета, потребу српског народа да одбрани своју слободу и државу, он поставља основу логике којом се може ући у одговор на трајно питање, зашто су баш Срби узети за жртвено јагње, зашто су како то изгледа добили улогу иницијалне каписле и покретача континенталних и регионалних сукоба. И тако су како каже у једном тренутку Дамјановић Срби ''улетели у најпакленију замку која им је икад подметнута'' мислећи на последњу деценију 20-ог века, а опет нас подсећајући да је то била само једна од замки. То да је 90-тих та замка била дубља и болнија по српски народ од оних претходних, може бити подложно критици. Но колико год да је проблематично поредити степен преваре којима су Срби несумњиво током 20. века неколико пута били увучени од стране наводних Савезника, много је битније истаћи да су замке прављене и то смишљено и са унапред скројеним циљем: покорити Србе, а ту је Дамјановић јасан. И заиста како он наводи редослед замки, Дамјановић упућује управо на даљу анализу у том правцу, чинећи да се табуи наметнуте нам историје  удаље из наших мисли за још једно значајно растојање. Дакле иако се Дамјановићу може замерити да данашње непријатеље српства сматра олако тек наследницима хабзбургизма, брани проблематичну и још недефинисану институцију демократије сматрајући је једном од мета твораца Новог светског поретка, а њену наводну ''моралну снагу'' силом победницом над апсолутизмом Аустроугарског царства и Трећим Рајхом, он нас принуђује на размишљање. И коначно иако би могли да му се и отворено супроставимо и кажемо да је демократија као и комунизам само фаза и начин изазивања хаоса, да је и један и други систем изум Твораца Завере, да је хабзбургизам покорен и стављен у службу истих знатно пре 1914., да његове идеје нису наслеђене већ спровођене у фазама под будним оком ''саветодаваца'' аустријског и немачког цара, да је сам Хитлер створен из ''њихове руке'', њиховим новцем и механизмима демократије, Дамјановић читаоцу нуди изазов да проучава, да размишља и нуди нове доказе.

И заиста читалац је прозван, изазван да се са задњом страницом књиге ''Запис из ђедове колибе'' надограђује са новим чињеницама, бар онако одговорно и прецизно како то чини Дамјановић.

Милица Миладиновић-Кесеровић   

 Волети истину,

          Борити се за правду,

                    Схватити прошлост...

Да бисмо спасили будућност... Да, ако нестанемо да научимо где су нам корени зла и ко су били виновници издаје српског народа...

Овако би се могла дефинисати књига Часлава М. Дамјановића ''Запис из ђедове колибе'', тек изашла из штампе у издању ''Погледа'' из Крагујевца, издавач и уредник Милослав Самарџић.

Веома опширном, исцрпном и детаљном анализом догађаја од почетка Другог светског рата па до данашњих дана писац читаоцу отвара очи... очима које не могу да поверују гутајући редове грозоморја, сплетки, интрига, клопки, непоштене спољне политике Запада, посебно америчког Државног секретаријата према бившој Југославији, конкретно према Србији.

То је документована књига крцата изјавама великих државника, политичара, новинара; књига отежана изводима из новинских чланака и других најважнијих публикација које обзнањују једну горку и тешку издају; издајство које открива лицемерје вођства, дезавуише лажи, подвале, ниске подлости – да би све то што се зове дипломација једне спољне политике могло да се сведе под један појам, под један једини квалитатив – неморалност.

Часлав није имао ''длаке на језику'', јер пише отворено, јасно, недвосмислено, без икаквог лажног увијања и заобилажења; местимично пропраћено иронијом или неком смешном, народном опаском – дакле неконвенционално – али увек строго објективно, истраживачки, чистом савешћу, доказаном истином. У том циљу да послужи српској историји, да документовано докаже, Часлав понавља свој доказ више пута, подвлачи га, како би коначно донео закључке. Служећи се притом, не ретко, књижевно-теоретском поставком, логично изведеном: силогизам – премиса. То је један од начина Часлављевог логичног потврђивања чињеница, што чини његово образложење убедљивијим.

То је свакако један од начина истраживачког рада историје, који би требало да послужи правим историчарима, нарочито неискусним новајлијама, који често тапкају по добро утабаним стазама, не доносећи своје објективне, непристрасне закључке, већ покорно, послушно, путем мањег отпора, опонашају већ написано... без проверавања.

Много више и боље би се могло, требало и морало да каже о овој књизи – у оба правца – на много више простора. Да се храбро потврди или докаже супротно. Да се похвали или осуди поштеном критиком. Остављам то позванима, компетентнима. Част, поштење, савест на то обавезују. Јер, временски распон од 1941. до 2007. године је време бременито ратним поразом, планираном издајом, продајом и уступањем српских покрајина непријатељима, отимачином, бесправно.

Пратећи развој догађаја, питали смо се, чудећи се, ко вуче конце и доноси одлуке толико посувраћене, изопачене, до безумља. Нашли смо се, бленући једни у друге, распамећени, питајући једни друге: да ли је могуће да смо заслужили толике казне, толико зло које се сручило на главе српског недужног, поштеног народа... вапили смо у пустињи бешчашћа...

Чаславова књига обелодањује, открива вео тајне, даје одговор на мноштво питања. Наше запрепашћење, пренераженост нелогичним, ненормалним развојем који је Србе довео у суноврат до нестајања... прелази у сазнање, постајемо мудрији, разбистреније свести.

Што се тиче саме личности писца – која одише и прожима ову књигу – чита се његово огормно поштење и велика, суптилна осећајност у прилажењу догаћајима и људима, откривању моралних и духовних вредности, оданости српским идеалима, сублимираних у Равногорству и Дражи, који су били главни покретачи, spiritus agens ове књиге. Те вредности су корени и извори Часлављеве духовности и хришћанског морала. Те вредности искључују материјалну похлепу, жећ за влашћу, модерну извитопереност схватања, сву наказност савремених трендова данашњице.

Та огромна разлика довела је до конфликта код Часлава, који се смело одупрео и сударио са моћним политичарима и управљачима државног апарата, разоткривши њихову прљаву политику у глобалном захвату ка новом светском поретку.

Ова књига, која је без преседана по отворености и храбрости, драгоцен је допринос за историју српског народа у будућности.

Запис из ђедове колибе је национални триумф равногорске мисли и њеног морала.

Часлав М. Дамјановић се својим врхунским делом прегнућа достојно одужио свом српском роду, јер... само онај који воли своју отаџбину... дајући све од себе може се назвати духовним задужбинаром.

09/03/07
Поштовани господине Дамјановићу,

драго ми је што сам имао прилику да прочитам ову сјајну књигу. За оне који тек намеравају да је прочитају мој једини коментар је да би књига комотно могла да се зове ''Српски Буквар Родољубља''

Са поштовањем,

 Светозар 

11/03/07
На брзину сам прегледао презентацију и одмах могу да кажем да је заиста СУПЕР. Свака част браћо! Молим вас, ако постоји могућност да оставите и број телефона како би поручили књигу. 

Братски поздрав Илија

Одговор:
Хвала за похвале. Борићемо се да својом садржајношћу сајт распламса борбу за истину о Српству и Равногорству. Поруџбине из иностранства треба да иду преко П.О. Бокса наведеног на сајту, а поруџбине из отаџбине преко Погледа. Аутора књиге можете контактирати преко сајта тј. горњег обрасца .

15/03/07

Sjajno! Sve najbolje, Djole Aleksinac.