Деси ли се да политички провокатори, издајице и моралне наказе доведу у питање опстанак народних светиња и самог народа, чија је онда императивна дужност да иступи као спасилац народа у улози једног новог проте Матеје Ненадовића или Хаџи Ђере и Хаџи Рувима? (Парафразиран ава Јустин)

  

Почетком маја 2007. године, председник Хрватске Стјепан Месић је јавно ''упозорио да је сигурност и стабилност региона још под знаком питања'' зато што ''нису сви народи доживели политичку катарзу'' чиме ''јасно стављају до знања да нису спремни да се окрену Европи и да их Европа не занима''. (REG-HRVATSKA-SAMIT, vesti@beta,co.yu, Fri, 08 May 2007 13:37:57 0200)

 

Катарса од Аристотела до Наташе Кандић

 

Како се катарса одомаћила као појам у политичко-пропагандистичком жаргону данашње Србије? Како је катарса заузела доминанту позицију међу пакленим антисрпским измишљотинама, титоистичко-хабзбуршког термина Велика Србија, хашког заједнички злочиначки подухват, лажи антисрпске америчке медијске пропаганде ружан и деструктиван део прошлости Србије, учестале фразе тренутног политкома за Балкан, Николаса Бернса, повратак језика мржње, који недвосмислено указује да је амерички Државни секретаријат огорчен на Србе зато што су изневерили Тита – и најзад, шта значи доминација катарсе у данашњој вештачкој реалности која грца под бременом пропагандистичког ''реформирања'' – иако нам се не каже у шта то катарса треба да нас ''реформише''?

По мом уверењу катарса је као појам уведена у антисрпски пропагаторски речник на ''округлом столу'' одржаном 14. и 15. децембра 2001. у центру за такозвано Хуманитарно право, у Авалској улици број 9, у Београду. Округли сто су свакако финансирали Џорџ Сорош и амерички Државни секретаријат. Тема: ''Документи прошлости – Кривица и одговорност''. Председавајући: Наташа Кандић. Наравно, јер  Кандићева ''представља'' одабране плаћене америчке сенаторе и конгресмене, одабране америчке и међународне организације за наводну заштиту људских права, групе наводних експерата и мислилаца, институте за балканске кризе и решења, и друге – све оне који су наводно независни а уствари су финансирани из истог центра, углавном кроз наводне фондове Џорџа Сороша а вероватније кроз ЦИЈУ, а такође и од знаних и незнаних страних ''power'' група. Иако се сви претварају да су за унапређење демократије, сви су завереници обједињени злочиначким антисрпством.

Један од учесника поменутог ''округлог стола'', Доријан Нуај, Албанац који наводно живи у Србији а ради за организацију под Сорошевом сфером, Acuracy in Media, захтевао је у односу на српску кривицу и одговорност ''Моралну катарсу'' и ''Културолошку и политичку деконтаминацију'' Срба као народа, нације и комплетног друштва.  

Уз напомену да су оригиналне Нуајеве изјаве преведене са енглеског на српски, те да ће очигледно бити језичких разлика од оригинала, цитираћемо нека од Нуајевих образложења:

''Пошто су интелектуалци стубови етичких и моралних вредности и норми цивилизованог друштва на њима лежи пресудна одговорност''. Стога, ''онај интелектуалац који не схвата да је друштво заражено, и не осећа потребу за катарсом – није интелектуалац – и као такав не сме да буде део интелектуалног процеса''.

''Пошто су интелектуалци ти који морају да предводе катарсу и деконтаминацију Србије, само интелектуалци који припадају не-владиним организацијама, независним медијима и независним политичким организацијама и покретима смеју да учествују (у интелектуалном процесу деконтаминације) – сви остали интелектуалци морају се подвргнути катарси''.

''Селекција интелектуалаца биће заснована на њиховом ставу према злочинима и према катарси, а одреднице тог става су добро познате, то су оне одреднице које заступа Трибунал за ратне злочине у односу на етничко чишћење, на Вуковар, Сарајево, Сребреницу, Косово''.

Селекција се односи на ''српску радио-телевизију, Академију наука и уметности, војску, министарство унутрашњих послова, комплетан апарат владиних установа и институција, универзитете, нарочито на Београдски универзитет, на Српску Православну Цркву, и на све остале групе без обзира да ли су од ширег националног или локалног значаја''.

''Најважнији задатак међународне заједнице је да помаже искључиво елиту стварних интелектуалаца (стварни су они који су катарсирани) који ће  настати као резултат Трибуналових пресуда'' а тим процесом руководиће ''Међународни комитет за мир и помирење''.

Осим тога, ''мора се јасно прецизирати шта је стварна слобода говора, а шта је манипулација слободе говора; мора се јасно дефинисати шта је говор мржње а шта заиста није говор мржње''. Да би се то постигло ''мора се засновати политички коректан речник. Например, избегавање или негирање злочина у Сребреници мора се третирати као морални вербални злочин, и као такав, чак и шале (на рачун Сребренице) – мора бити законски кажњен''!

И осим што такви вербални злочини ''морају законски да буду кажњени'' мора се такође завести и ''контрола јавног живота, зато да би се предупредиле мисли, а такође и организације, покрети и акције који би угрозили помирење, моралну катарсу и културолошку деконтаминацију''.

Такође, ''становништво мора бити образовано'' на ''исти начин'', тако да свакоме буде јасно да су ''индивидуална кривица и колективна одговорност – нераздвојиви једно од другог''. Према томе, пошто ''законско кажњавање'' јесте ''најефикаснији лек'' мора се ''из јавног живота ефикасно елиминисати све екстремно,  дестабилизујуће и назадно''.

У заградама су напомене писца чланка.

 

Пошто катарса као реч и појам потиче од античког грчког философа Аристотела и заправо је драматуршки појам који значи коначно разлучење драмског заплета, а пошто је из наведених ''образложења'' јасно да се у односу на Србе катарса данас схвата као Манифест Инквизиције, сувишно је према томе залазити у ма каква семантичка објашњења.

 

Замислите да смо Јевреји!

 

Пошто је очигледно да Месић не употребљава појам катарсе као никакво ''окретање европским вредностима'' већ катарсу сматра инквизицијом над трећом трећином преживелих Срба – једна трећина поклана, друга покрштена (капитулирала подмићена) – а преостала трећина непомирљивих Срба мора се катарсирати, заправо присилно преобразити  у – покорне Србе! – једино што је у томе несхватљиво то је да се ми, Срби, уопште не боримо против инквизиционе катарсе округлих столова!

Замислите да су Јевреји подвргнути оваквој инквизицији којом се ''законским кажњавањем'' обезбеђује не никакав ''преображај'' већ апсолутно затирање националног духа, културе, вере, традиција, историје, заправо апсолутно брисање досадашњег постојања нације из будућег таворења оних којима ће евентуално бити дозвољено да себе називају Србима – Јевреји би у том случају с правом оптужили ту катарсу-инквизицију за модерни Мајн Кампф, за најрасистичкији насртај на биолошко постојање њихове нације...

А ми?

 

''Реални контекст''

 

25. јуна 2007. на Дан државности хрватске државе, председник Србије Борис Тадић, у интервјуу за Хрватску телевизију, извинио се грађанима Хрватске за сва недела која су Срби починили током протеклих ратова:

''Свим грађанима Хрватске и свим припадницима хрватског народа које су учинили несрећним припадници мога народа, упућујем извињење и преузимам за то одговорност''.

 

Два дана доцније, кабинет председника Тадића демантовао је наводе загребачког ''Вечерњег листа'' да се Тадић:

''Сложио да Хрватска и Србија теме из Другог светског рата заувек ставе ad akta, укључујући и избацивање бројке од 700.000 жртава у Јасеновцу из званичне српске историје, као и смештање четничког покрета у реални контекст''!

Који то ''реални контекст''? Kако тврди Тадићев кабинет, Тадић и Месић су наводно разговарали само о ''невиним жртвама у Јасеновцу, Јадовну и Олуји'' и Тадић је том приликом наводно изјавио само да се никада неће бавити бројем жртава и да то препушта историчарима...

Међутим:

Тадићев кабинет није демантовао:

''Избацивање бројке од 700.000 жртава у Јасеновцу из званичне српске историје''!

Тадићев кабинет није демантовао:

''Смештање четничког покрета у реални контекст''!

 

Недостојни историје

 

Можда је једини одговор на питање који је то Тадићев ''реални контектс'' стих Милана Ракића на који ме је подсетио најновији ''Граничар'' – ''Данас нама кажу, деци овог века, да смо недостојни историје наше, да нас захватила западњачка река...'' Ех, ''добра земљо моја'', каже Ракић: ''лажу''!

Нажалост – не лажу:

Недостојни јесмо.

 

Начертаније

 

У књизи историчара Радоша Љушића Књига о начертанију, о начертанију националног и државног програма Кнежевине Србије (1844) Илије Гарашанина, читамо у захвалностима да нас ова књига потсећа да је некада:

''Европа била Србија''.

 

Срби који не ''једу српски хлеб''

 

У дубокомисленом поговору књизи Војвода Доброслав Јевђевић у служби српском наорду, дугогодишњи усамљени борац за српске идеале, Милослав Самарџић, изрекао је пре неколико година мудрост која нарочито данас драстично указује на трагично манипулисање српским народом:

''Основни услов је да српску политику воде људи који једу српски хлеб''.

И заиста, извињење су поздравили једино ''часници'' који не ''једу српски хлеб'' – Г17 у потпуности, Соња Бисерко сматра извињење добродошлим, а Наташа Кандић истиче да Тадићево ''преузимање одговорности на себе'' даје ''најозбиљнији тон његовом извињењу'' јер Србија ''има посебно тешку улогу и мора много више времена да проведе у суочавању са прошлошћу од других''! Наравно, пошто нико од поменутих ''часника'' није одрастао на ''српском хлебу'', не чуди њихово празноглаво лупетање скојевског типа јер шта заиста значи преузмање одговорности на себе? Само истином може се стићи до одговорности а Тадићево ''преузимање одговорности на себе'' је исто као и његово ''извињење'' и Наташина парола да Србија ''мора да проведе много више времена од других у суочавању са прошлошћу'' – најобичније шарлатанство јер  су баш Тадић и Наташа баријера одговорности – баријера која  онемогућава истину!

Истом ''пригодом'', на дан Тадићевог извињења, премијер Хрватске  Санадер је констатовао да Дан државности Хрвати обележавају као ''потпуно стабилна демократска европска држава'', а Месић да је Хрватска убрзала развој демократије јер је ''одговорно друштво''. Свакако да се ''потпуно стабилна демократска европска држава'' и ''одговорно друштво'' односе на Србију коју хрватски часници сматрају недемократском и не-европском, те пошто је у Србији друштво неодговорно – Србију не сматрају државом!

''Пригодом'' Тадиђевог извињења Месић је истицањем да је ''Хрватска остварила демократију након што је победила у рату'' заправо поновио речи којима је честитао Дан антифашистичке борбе, 22. јун, када се ''присетио'' важног датума хрватске историје када је ''прва скупина хрватских антифашиста, вођена идеалом слободе, организовано кренула у борбу против фашистичке окупације Хрватске''.

Месић карактеристично наставља да се ''не присећа'' да Други светски рат није био против фашиста већ против нациста, и карактеристично ''превиђа'' историјску чињеницу да Хрватска – није била окупирана – већ да је била независна држава исто као и данашња Хрватска! А пошто Месић сматра да су борци Сисачког одреда почели устанак који је ''спасио част Хрватске и омогућио да Хрватска крај Другог светског рата дочека на страни победника'' – то значи да он такође намерно ''заборавља'' да Хрватска јесте ''дочекала'' крај Другог светског рата баш исто онако као што је ''дочекала'' и крај Првог светског рата – ''дочекала'' да се од агресора-губитника преманипулише у победника зато да би се ушуњала у СХС. Зато је Месићева тврдња да је Дан антифашистичке борбе једна од ''изворних основа садашњости и будућности државе Хрватске'' апсолутна измишљотина јер је 1943. чак и сам Папа замерио Хрватима што се нико не бори против стварног непријатеља – бољшевизма – што  допуњује безпоговорне доказе о антисрпској сарадњи усташтва и титоизма, и поново доказује историјску чињеницу да осим усташтва и титоизма никакав посебан антифашистички отпор у Хрватској – није постојао!

Према томе, највероватније је да једино они у Израелу који обасипају Месића почастима и захвалношћу знају који је то Месићев рат у којем је Хрватска победила, а можда и они у вашингтонском Холокауст музеју који усташки  покољ Срба у Јасеновцу претварају у опомену будућности – из које су Срби – искључени! А Тадић... са политкомом који је ''страсни еуропејац и југоносталгичар'', најверојатније сматра те ''омашке'' – катарсом!

 

Издаја:

Морална наказа

 

Да ли се Тадић, у име српског народа извинио ''господину Месићу'' због ''крваве литије'' 19. јула 1937. којом су Срби протестовали ратификацију конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије? Или због захтева Српског покрета обнове 16. јула 2007. да се открије гроб Драже Михаиловића јер је ''људски и хришћански захтевати да генерал Михаиловић буде достојно сахрањен и да се у његову част подигне споменик''? Јер... ни Тадић, ни Месић, али ни ''часници вашингтонског Холокауст музеја'' свакако не би сматрали хришћански достојном сахрану некога ко је стављен у ''реални контекст''? Или зато што је 14. јуна 2007. зграда скупштине Србије у Београду осванула са – хрватском шаховницом?

Или зато што је маја 2007. украдено бронзано звоно старо неколико векова са православног гробља у Житнићу код Шибеника? Или зато што је Сава Штрбац, директор српског Информационо-документаристичког центра Веритас, одбијен као сведок на вашарском ''жупанијском суђењу'' хрватским генералима Норцу и Адемију? Или зато што је Штрпцу припрећено да ће бити ''експедиран'' у Хаг као ратни злочинац? Или зато што су средином јуна 2007. на гробљу Светог Николе у Петрињи откопани посмртни остаци 150 Србина са Баније и Кордуна које су побиле хрватске оружане снаге августа 1995. приликом агресије на заштићену УН зону познате као сектор ''Север'', што је једна од највећих гробница у коју су посмртни остаци допремани са ширег подручја Баније и Кордуна? На том подручју налази се још неколико гробница: у Двору 112 Србина, у Глини 77, у Селишту 17, у Слуњу 16 и  многи ''вртни гробови'' у којима су неколико стотина српских жртава из времена Олује. По Веритасу, на подручју Сјевер, у Олуји је страдао 781 Србин, од чега 441 цивил, 203 жене. Или се извинио зато што се све то зна још од јесени 1955. године, а до сада још нико није оптужен за те злочине? Зато је Штрбац и оптужен као ратни злочинац – зато што је документовао све те страхоте, исто као и генерал Сретен Лукић – зато што је документовао страхоту побијених Срба на Косову... а Тадић је свакако на Наташино ''изнимно'' задовољство прихватио одговорност да би показао ''озбиљност'' извињења!

Или се Тадић извинио зато што се у месту Јасеновцу на крају футбалске утакмице огласила позната усташка песма ''Јасеновац и Градишка Стара...'' у којој се величају усташки злочинци, или се извинио зато што је 30. маја 2007. на 4. међународној конференцији о Јасеновцу у Бањалуци, професор Србољуб Живановић документовао да је ''циљ хрватских и муслиманских џелата и убица у јасеновачком логору смрти био да што више муче жртве, јер су уживали у томе''? Или зато што судским антрополозима који су 1964. обавили откопавање и медицинску анализу убијених жртава у Јасеновцу, није било дозвољено присуство телевизије и новинара зато што би објављивање чињеница можда узнемирило некога у вашингтонском Холокауст музеју?

Да ли се Тадић извинио зато што је штета коју су починиле јединице регуларне војске Хрватске и снаге Хрватског већа одбране за време окупације општине Мркоњић Град у Републици Српској од 10. октобра 1995. до 4. фебруара 1996. процењена на 700 милиона конвертибилних марака? Или зато што његова Србија не дозвољава својим хашким оптуженицима ни да станују где су становали пре оптужбе, као например генералу Ојданићу – док Хрватска држава брани своје оптуженике као, например, генерала Готовину? Или се Тадић, у име српског народа и Србије извинио ''господину Месићу'' због победа војводе Петра Бојовића код Куманова и Битоља (1912) у Првом, и код Брегалнице (1913) у Другом балканском рату? Или зато што је као командант Прве српске армије 1. новембра 1918. војвода Бојовић ослободио Београд? Или зато што је 1945. војвода Бојовић сахрањен у Београду – без војних почасти? Или због тоталног уништења крипте и спомен-цркве у селу Пребиловићи код Чапљине у којој су се налазиле кости Срба које су усташе током Другог светског рата бацале у херцеговачке јаме?

Или се уместо извињења ''господину Месићу'' – можда захвалио?

Или се у име српског народа извинио због тога што је високо-поштована Наташа Кандић била ''принуђена'' да ошамари Николу Поповића из Пећи на Тргу Републике у Београду на Дан Међународног (наравно међународног) дана несталих лица? Али... пошто је ''високо-седајућа'' Наташа 9. јула ослобођена тужбе јер је Србина Николу из Пећи ошамарила у афекту, у страху од линча масе Срба који су јој претили, да ли је Тадић уверио Месића да он лично, Тадић, није у страху од линча, јер, како то каже Наташа, масе Срба немају шта да траже у њеној, па према томе ни у његовој, Тадићевој – близини? Наравно... или је замолио Месића да му опрости што одуговлачи са јавним линчом Србије?

Да ли се Тадић, у име српског народа извинио Месићу због тога што је 18. јула 1942. ''чувена антифашистичка битка на Козари'' резултирала одвођењем свега 50.000 Срба у усташке логоре смрти? Или зато што се у Бетиним вестима (а највероватније и у школским уџбеницима Тадићеве Србије) ти Срби не називају ''Срби'' – већ ''људи''? Зашто се господа председници Месић и Тадић, па чак и ''часници'' вашингтонског Холокауст музеја, претварају да не знају да је политички коректно ''избацивање бројке од 700.000 жртава у Јасеновцу из званичне српске историје'', као и ''смештање четничког покрета у реални контекст'' обављено већ на ''антифашистичкој'' Козари? Јер, да геноцид Срба на Козари – који су заједнички обавили такозвани ''антифашистички'' Титови Хрвати са усташким Хрватима – није благовремено ''смештен'' у политички коректну измишљену историју, онда на исти датум, педесет година доцније, 18. јула 1992. ратни бродови НАТО-а не би у јадранском мору почели прву ратну акцију после Другог светског рата, наизглед против Југославије, а доцније наизглед против Милошевића – а уствари – наставили геноцид Козаре против Срба?

Или се Тадић у име српског народа извинио ''господину Месићу'' зато што је покојни Никола Милошевић, са катедре светске књижевности на београдском Философском факултету, где сам и научио шта јесте стварна катарса, ''запањио'' скојевско-конкордатску јавност Србије снисходљивом Крлежином похвалом Лењина, зато што су Лењинови бољшевици вршили препаде на кочије са државним новцем и тако финансирали Лењинову партијску благајну, а да се Стаљин омилио Крлежином Лењину баш зато што је предводио те оружане пљачке?

 

Лажна судба

 

Извињењем је Тадић доказао много којечега.

Пре свега доказао је да му морал јесте наказан, али такође и да је подједнако наказан и морал оне Европе којом је усхићен.

Извињењем је Тадић признао такође много којечега.

Признао је да су стварне све оптужбе за српска злодела, да ниједна оптужба није измишљена, да ништа није било намештено, да Срби нису били жртве смишљене пропаганде и паклене диктатуре над историјом.

Признао је да за њега српска историја као таква – не постоји! А и ако постоји, да онда он схвата српску историју онако како су је схватали Титова и хабзбуршка мржња свега српског, онако како је лажно сервирају савремени антисрпски пропагатори – као некакву злочиначку историју некаквог злочиначког народа.

Извињењем се Тадић сагласио да српски народ мора да се сруши инквизицијом лажне катарзе – не никакво преображење већ да се злочиначки уништи, баш онако како су то већ давно пре авнојштине зацртали Тадићу истоветни политички дилетанти-инквизитори надојени мржњом Срба.

Свим тим Тадић је доказао да јесте издајник.

И то не само издајник Српства – већ и издајник српског народа.

А чињенице које то потврђују, и у односу на његов лични однос према Србији, и у односу на став Европе према Србији и Србима – оне Европе којом је Тадић усхићен – очигледне су на сваком кораку:

Око Високих Дечана и Пећке патријаршије ничу камени бедеми који постају симболи опстанка Срба и српског на српском Косову. У селу Старо Гацко на Косову 23. јула 1999. убијено је 14 српских сељака док су на својим имањима жњели пшеницу. Од тог првог масакра Срба од уласка КФОР-а  број убијених и киднапованих Срба нарастао је до 2006. на – 3.000! 

Злочин на Маркалама, осим Сребренице, антрисрпска пропаганда сматра наводно пресудним доказом српског злочинаштва у Босни! На сведочењу јула 2007. на хашком процесу команданту Сарајевско-романијског корпуса ВРС, Драгомиру Милошевићу, безпоговорно је доказано да Срби нису починили злочин на Маркалама!

У оптужби за злочин у Сребреници на списку је 17.000 Срба! Генерал Младић је стигао у Сребреницу – и освојио је – са 400 војника, 4 тенка и 2 хеликоптера... Од овог апсурда бројева – бројева који Тадића ''не интересују'' – нема убедљивијег доказа да је Сребреница била смишљена замка! Смишљена да се изманипулише у централни догађај на основу којег ће се исфабриковати лажно оправдање за отимање Косова од Србије, и за паклену катарсу – кастрирање српског народа – пакленије чак и од Титовог  јер је данашње кастрирање директан наставак усташког ''ужитка'' у садистичком иживљавању мржње – наставак усташког кастрирања преживеле трећине Срба – оних Срба у којима још живи српско ја.

Зато је Тадић – осим уобичајене фразеологије – 11. јула 2007. на Дан сећања на трагичне сребреничке жртве изјавио само да је ''Србија посвећена сарадњи са Хашким трибуналом'', и да сви ''оптужени за ратне злочине морају бити лоцирани и пребачени у Хаг'' јер то ''није само наша међународна обавеза'' већ ''то дугујемо пре свега себи али и суседима''. Шта значи Тадичево ''дуговање''? Испорука Милошевића ''награђена'' је са 5 а испорука генерала Толимира са 6 милиона америчких долара!

 

Од Анте до Оливера

 

Издају потврђује и Тадићев Оливер Дулић... Или је Тадић Дулићев?

Дулић сматра да статус Косова треба да буде такав да ''нема ни победника, ни побеђених'' јер је ''сазрело уверење'' да ''није могуће бити лош сусед, а добар Европљанин'', и да Србија ''штитећи свој интегритет у суштини штити међународни поредак''!

Пре свега, чије је то уверење ''сазрело''? Дулићево свакако! Али... како то онда да ''све поруке из Београда које служе за дестабилизацију'' – цитат се односи на унутрашње прилике у БиХ – ''не осликавају ставове демократских власти у Србији''? Данас је и најнеобразованијем и најапатичнијем Србину, Американцу, Африканцу подједнако јасно да је цитирање ''демократских власти'' најпровидније замазивање очију! То очито потврђује и сам Дулић одговором на питање како се осећа као Хрват на челу Скупштине Србије. По Бетиним вестима Дулић се у раду ''парламента'' не руководи својим пореклом, али ће се борити против сваког облика дискриминације!

Које то порекло и која то ''дискриминација''?

Од постављања нове владе ничија активност и путовања се не спомињу чешће од Дулићевих, помрачила су чак и активност министра спољних послова Вука Јеремића! Ова чињеница је интересантна поготово зато што је ''Слободна Босна'' (10. Јун 2007. извор Press) прогласила шефа српске дипломатије за ''бошњачког Кенедија''! Наиме, Вук Јеремић је директни потомак једне од ''најмоћнијих бошњачких муслиманских фамилија – Поздерац, чукунунук Мурат-аге Поздерца, владара Цазинске крајине за време Отомана, праунук Нурије Поздерца, потпредседника Првог засједања АВНОЈ-а, који је погинуо на Сутјесци'' – ни мање ни више! – а међу ''бошњачким Кенедијима'' значајно место је наравно заузимао и ''Хамдија Поздерац, један од највиших функционера Титове СФРЈ''. Па ипак, иако не знамо да ли је и Оливер авнојског порекла неких моћних хрватских Кенедија са Тушканца или можда Широког Бријега, његова предана концентрисаност на ''сурадњу'' ''парламената'' држава са подручја бивше Југославије натерује на логично питање:

Зашто Дулић није првенствено концентрисан на сарадњу Скупштине са одговорношћу Скупштине? Јер... пошто би Скупштина Србије требало да је одговорна народу Србије – и пошто се Дулић уопште не бави одговорношћу Скупштине – испада да је једини логичан одговор – да Дулић или не сматра Скупштину одговорном српском народу, или не сматра да је српски народ довољно одговоран да би Скупштина била одговорна пред њим!

Ако је тако, а по свему изгледа да јесте, онда је логично да је тако баш због ''порекла'' – јер иако Дулић тврди да се пореклом не руководи такође логично произилази да је баш српски народ тај који је заиста – ''дискриминисан'' – јер сам Дулић помиње ''дискриминацију'' у истом даху са ''пореклом''! То доказује и његово гледиште да је Косово ''фрустрирајуће питање'' – иако је за Србе Косово све друго само не ''фрустрирајуће'' – поготово што Дулић сматра да ''Србија не жели да буде земља која извози кризе''! То се вероватно надовезује и на његов став да ''штитећи свој интегритет'' Србија  ''у суштини штити међународни поредак''! Празноглава и дилетантска поквареност таквог Дулићевог става – јер је баш међународни поредак тај који отима ''фрустрирајуће'' Косово од Србије и који захтева од Србије не-фрустрирајућу кастрацију – дословце идентификују и Дулићев ''извоз криза'' и Тадићево ''извињење'' – као  издају, јер:

Србија није била та која је ''извозила кризе''!

Напротив:

Србија је од 1941. до 2007. била жртва увезених криза.

Жртва увезеног Тита, жртва увезеног Анте Марковића, и жртва данас увезеног Оливера.... јер тврдња да ''све поруке из Београда'' – наравно осим Дулићевих и аге-Јеремића – ''служе за дестабилизацију'' – недвосмислено доказује да је данашњу владу поставило иностранство зато да заврши оно што је за инострану заверу започео пореклом одани Анте Марковић.

Тако се испоставља да је марионета не само Коштуница, већ чак и Тадић, а да је Оливер заиста главнокомандујући политком. И такође да Зоран Ђинђић и ''његова визија'' не ''живе у граду којем је посветио велику енергију'' јер се покојни Зоран пентрао на врх Дома Синдиката да скине југовићку петокраку звезду...

 

И тако... можда шаховница и треба да се вије на јарболу Скупштине Србије, зато да се зна ко је ко, а и зато што би то било најречитије српско извињење:

Покорно вам се извињавамо зато што нас мрзите.

Покорно вам се извињавамо зато што нас још нисте сатрли.

 

…а нема ни новог проте Матеје Ненадовића, ни новог аве Јустина,  ни  новог Хаџи Ђере, ни новог Владике Николаја, ни новог Хаџи Рувима да кажу што под српским стегом рече Алекса Шантић:

 

Гробови наши бориће се с вама!