Часлав М. Дамјановић

По тужби  за геноцид који је БиХ поднела против СР Југославије, Међународни суд правде у Хагу пресудио је 26. фебруара 2007.  да званични органи СРЈ нису планирали, ни починили геноцид над Муслиманима у Сребреници у лето 1995.

''У шоку сам због пресуде''!

Каже за агенцију Бета Драган Поповић, и прецизно објашњава зашто је у шоку: ''Oчекивао сам да Србија буде осуђена за геноцид или за саучесништво у геноциду''!

Драган Поповић је члан београдске невладине организације Иницијатива младих за људска права.[1]

Пресуда неће отрезнити Србију. Због овакве пресуде Србија неће признати да се геноцид десио и да су злочини почињени у наше име. Пресуда ће изазвати ликовање у националистичким круговима у Србији који ће протурати тезу да пресуда значи да Србија није крива за злочине у БиХ: ''Нико неће извући лекцију како нам се не би поновило да будемо виновници трагедија као што су Вуковар, Сарајево и Сребреница'', јер ''Оваквом пресудом продужава се стање неког недовршеног рата, без победника и без дефинитивно поражених''!

Обични грађани у Србији ће одахнути, ''али, таква реакција обичних грађана показује и фаталан недостатак сућути са жртвама Милошевићеве политике'', што је ''Доказ да ни наша власт ни обичан свет нису спремни да се суоче са одговорношћу за злочине.''

Каже за Бету Александар Попов, попредседник Игманске иницијативе.

''Игманска иницијатива окупља више од 150 невладиних организација из БиХ, Хрватске, Црне Горе и Србије које се залажу за нормализацију односа у региону''.[2]

''Остао сам без речи на овакву пресуду''!

''Једино што могу да кажем је да подсетим на речи Прима Левија, записане на зиду Дахауа: 'Човек који пориче Аушвиц је исти онај који је спреман да га понови'''!

Каже за Бету Ненад Чанак, председник Лиге социјалдемократа Војводине.[3]

Биљана Ковачевић-Вучо, председница Комитета правника за људска права, много је прецизнија:

''Та пресуда представља победу политике злочина Слободана Милошевића, победу Ратка Младића, Војислава Коштунице и српских радикала''! И подвлачи да одлука  представља: ''Крај транзиционе правде и велики пораз Србије''.[4]

Не схватам шта значи да пресуда Међународног суда правде неће довести до отрежњења зато што је за обичног грађанина Србије фаталан недостатак сућути! Ако сућут значи сажаљење на једном од ''страних'' језика који се слободно практикују у Србији онда мора да нешто није у реду јер ми Срби смо познати по сажаљењу? Aли, колико знам, сажаљење није ни фаталистичко, нити фатално, како то каже Александар Попов.  Према томе сућут мора да значи нешто друго што нема везе са  неотрежњенима – пошто Попов наравно не спада у неотрежњене – јер отрежњени свакако ''знају'' да је фаталиста онај ко хвата листове...

Схватам наравно зашто је пресуда толико шокирала Ненада Чанка да се чак позвао на речи Прима Левија записане на зиду Дахауа... али зашто је пресуда шокирала Биљану Ковачевић-Вучо то никако не схватам јер не разумем шта је то ''крај транзиционе правде'' и зашто је баш то ''транзиционо'' – ''велики пораз Србије''? Питам се шта му то дође та транзициона правда, да није то нешто као транзистор, шта ли? Међутим, пошто све то значи да су Срби унапред били предвиђени да буду ''дефинитивно поражени'', и пошто Срби још увек сматрају рат ''недовршеним'' – схватим да према томе, ''транзициона правда'' Биљане Ковачевић-Вучо значи – транзиција Срба до правде!

То значи да Срби још од давних времена пре чувеног римског императора Јустинијана па све до Сребренице нису имали поњатија шта је то правда! Па је зато међународна правда, која је увек толико благонаклона према Србима, данас поготово, требало да их ''транзистује'' преко Сутјеске и ''тековина'' – наравно авнојских – да у Сребреници коначно докуче шта је то правда!

Али, ако се не варам, историјска је чињеница да је римски император Јустинијан говорио на свом двору српски, а Јустинијан је био чувен по праведности! Чак и њеогово латинско име Јустинијан преведено је са српског тако да и на латинском и на српском значи – ''праведан''!

Међутим, историја не важи – важи једино Биљанина  ''транзициона правда'' зато јер ће коначно натерати Србе да докуче шта је то она права правцата правда... а да би то докучили Срби морају да буду:

''Дефинитивно поражени''!

То је најбоље објаснио хрватски председник Месић:

''Пресуда је многе изненадила, посебно оне који се још сећају рата и жртава које смо и ми и БиХ као жртве бруталне агресије имали. Та агресија била је не само финансирана из Србије, од режима Слободана Милошевића, него су у њој учествовали и припадници ЈНА, па су жртве са правом очекивале пресуду за геноцид'', а зна се ''да ниједна држава није осуђена за геноцид, па ни Немачка''! Зато, иако би то био преседан ''очекивали смо да ће се тај преседан догодити''![5]

Из изјаве председника Месића схватим да у свему овоме, па наравно ни у ''пресуди'' – нема ничег расистичког, ничег реваншистичког, ничег не дај Боже националистичког, све чисто к'о суза.

Па тако схватим и зашто је ''пресуда'' Међународног суда правде да Србија није починила геноцид у БиХ шокирала једног српског студента, и зашто су шокирани и Чанак и остали – јер свима њима су се отвориле очи – па зато што су им се очи отвориле ''превазишли'' су родољубље схвативши да су давно прошла времена када је правда била недоношче – када је била:

''Кадија те тужи – Кадија ти суди''. 

*

''Председник Србије Борис Тадић позвао је данас Скупштину Србије да усвоји декларацију којом ће недвосмислено осудити злочин у Сребреници, наводећи да би то значило испуњавање једног дела пресуде Међународног суда правде у Хагу''.[6]

Значи, Суд каже Србија није крива али је одговорна – зато што није, ни мање ни више, спречила – Сребреницу! Зато је председник Тадић нагласио да свако ко се буде противио довршетку сарадње са Хашким трибуналом и доношењу скупштинске декларације о Сребреници ради заправо:

''Најдиректније против интереса државе''!

Па према томе ради и против:

''Будућности њених грађана''![7]

Карактеристично је да је у истоветном тадићевском родољубивом духу и став Друштва за истину о Народно ослободилачкој борби – то је друштво за истину о Тиотовој НОБ:

''Условљавање да се истом декларацијом (о признању Срба да су починили геноцид у Сребреници, опаска аутора) осуде и сви бројни злочини почињени у последњим бесмисленим ратовима (значи и туђи злочини, не само српски, опаска аутора) – само је покушај да се декларација не донесе, што и јесте циљ оних снага које су до геноцида и довеле''.[8]

Врло је интересантно ово усаглашење српских родољуба:

То значи да ни ''разборити Срби'' – то су Вуковци попут председника Тадића – нити комунисти – нису били ни виновници нити су учествовали у бесмислу! Испада према томе да је српски национализам довео до бесмисла, па сад... пошто српски национализам није проглашен кривим – зато су родољуби шокирани!

Међутим, да све то није баш тако потврђују делови Пресуде Мећународног суда Правде који се односе на Сребреницу:

''Међународни суд правде у Хагу пресудио је да су снаге Војске Републике Српске у јулу 1995. починиле геноцид над муслиманским становништвом у Сребреници, али да геноцида није било у другим крајевима БиХ''.[9]

Када се озбиљно размисли очигледно је да овај закључак Суда правде у потпуности руши:

Прво, веродостојност резоновања Суда!

Друго, логику пресуде!

И треће, поштење Суда!

Зато што је закључак да је геноцид почињен само у Сребреници и нигде другде апсурдан сам по себи! Јер правна формулација геноцида је да је то злочин почињен на основу свесног расистичког плана и расистичке намере да се истреби целокупно становништво одређене етичке припадности! Према томе,  ако је такав план заиста постојао у односу на Сребреницу, тај план је према томе морао да буде део општег плана – а пошто Суд закључује да нигде другде није било геноцида – тврдња да је само Сребреница била геноцид је апсурдна јер зашто би расистички план истребљења био локализован само против групе сребреничких Муслимана ако не постоји општи расистички план за истребљење целокупног муслиманског живља на подручју БиХ!

Али... ''пресуда'' није само апсурдна – пресуда је провокативна:

Јер Суд је покушао да својом ''пресудом'' прикрије масован злочин почињен над српским живљем, да прикрије  масован злочин почињен над делом муслиманског живља који није био уз Изетбеговићеве фанатике, па чак да прикрије и намеравани злочин над јеврејским живљем које су на интервенцију израелског Мосада снаге др Караџића спасле од покоља Изетбеговићевих расистичких фанатика!

Према томе, пошто јесте провокативна – ''пресуда'' доказује:

Непоштеност Суда.

И заиста, Суд је својом непоштеном пресудом покушао да прикрије лаж смишљене антисрпске пропаганде – лаж о некаквом српском геноциду – лаж која је против Срба исфабрикована у току крвопролића – и која се и дан-данас користи.

Да јесте тако доказују образложења пресуде од стране самих представника Суда:

''Председница суда Розалин Хигинс (Rosalyn Higgins) из Велике Британије рекла је да је највиши суд УН ''утврдио да су злочини спроведени у Сребреници почињени са специфичном намером да се уништи заштићена група, босански Муслимани, и да су припадници ВРС од 13. јула 1955. починили геноцид''.[10]

О ''Специфичној намери'' цитирајмо убедљиве доказе из ауторове најновије књиге Запис из ђедове колибе:

''Сребреница је, заправо, дуготрајно и лукаво припремана замка. Да Сребреница јесте била замка потврђује и чињеница да и др Караџић лично и војни и политички врх Републике Српске нису чак ни помишљали да уопште могу да освоје Сребреницу. Студијом не само документације, него и доцнијих претреса пред такозваним хашким Трибуналом, испоставља се да је генерал Младић једноставно желео да заустави покољ Насера Орића над српским живљем у српским селима на ширем подручју Сребренице, Братунца и Жепе.''

''И сам изненађен да Сребреница није била брањена'' – што је био део лукаво припремљене замке – ''а да би пронашао Насера Орића и његове кољаче – Младић је издвајао оне за које је сумњао да би могли бити Орићеви садистички кољачи''.

''Да га осим Орићевих злочинаца други уопште нису интересовали, документује чињеница да је Младић обезбедио транспорт стварним цивилима и без речи одобрио евакуацију босанских трупа које нису имале везе са Орићем''.

Међутим, у оквиру лукаво постављене замке ''по тајном Изетбеговићевом наређењу, Орић и његови кољачи већ раније су се извукли са сребреничке територије – о чему Младић није имао појма''.

''Међутим, амерички медији су фотографије и видео снимке Младићевог трагања за Орићем и његовим кољачима лажно приказале као издвајање оних који ће бити убијени, и наметнули  ту измишљотину као необориви доказ сребреничког покоља''![11]

У даљем образложењу пресуде се тврди да се  ''У доношењу закључака суд ослонио на пресуде Хашког трибунала у процесима против генерала ВРС Радислава Крстића и Видоја Благојевића''.[12]

Тврдња да се Суд ослонио на Трибуналове пресуде Крстићу и Благојевићу – у шта се мора укључити и Момир Николић – заправо је неопростива грешка Суда:

Зато што је најпрљавије пословање Трибунала – подмићивање оптужених и сведока, уцењивање оптужених и сведока, уцењивање сведока да ће бити оптужени ако не сведоче онако како Трибунал то од њих захтева, лажна обећања и претње и оптуженима и сведоцима да би се изнудила признања, подмукло коришћење периферних и контрадикторних признања да се докажу тужбе, злонамерно приказивање ових изнуђених, периферних и контрадикторних признања као да су стварни доказ сребреничког злочина – што је све то документовано баш у односу на процесе Крстићу, Благојевићу и Николићу – и што је у потпуности раскринкало веродостојност Трибунала – то што сада Суд правде баш тај Трибуналов фијаско третира као извориште некаквих доказа – заиста јесте фијаско Суда!

Осим тога, тврдњом да ''Осим догађаја у Сребреници у јулу 1995. суд није утврдио да је постојала геноцидна намера током рата у БиХ'', Суд ставља сопствену пресуду под сумњу јер је очигледно да је формулација пресуде таква зато:

Да се сакрију документовани масовни злочини Насера Орића над српским живљем у Сребреници и околним селима који су неумитно саставни део стварног сребреничког злочина!

Да се сакрије апсурд да су сребренички Муслимани били једина заштићена група – што значи да је више од половине сребреничана – који су били Срби – стављено под нож ''заштићених'' Муслимана!

И изнад свега, да се сакрије:

Да расистичка геноцидна намера није била српска – него је била намера Изетбеговићеве фанатичне групе, која је деловала по налогу здружене завере!

Зато тврдња представнце Суда да ''Суд није утврдио да су масовна убиства почињена с намером да се Муслимани униште као национална група''[13] звучи као да је и сам Суд свестан своје сопствене грешке у коју се уплео ''доказујући'' своју ''пресуду''  Трибуналовим лажним доказима – зато да би ''пресудио'' тачно онако како је од назови Суда захтевала антисрпска пропаганда!

У даљем образложењу Суда се тврди:

''Суд је, истовремено, утврдио да власти у Београду нису учествовале у геноциду у Сребреници, зато што није доказано да су знале за намеру политичког и војног врха Републике Српске да у Сребреници почине геноцид''.[14]

Наравно да власти у Београду ''нису знале за намеру'' јер ''намера'' – није постојала!

''Намера'' је постојала и постоји и дан-данас – само као измишљотина антисрпске пропаганде и хашког Трибунала!

Међутим, ово назови резоновање назови Суда продубљује доказ да је назови ''пресуда'' заиста смишљени злочин антисрпске пропаганде:

Зато да се Републици Српској натовари кривица за:   ''Грозно дело''!

Али… ни Србија није остала поштеђена:

Иако ''није знала'' Србија је наводно ипак ''крива'' зато што ''није спречила'' Сребреницу!

Чињеница да су на почетку цитирани наводни српски ''родољуби'' искористили овај део ''пресуде'' као доказ да Срби као целина нису ослобођени од ''најтеже оптужбе у историји Србије'' и да су цитирани ''шокирани'' зато што Србија и Срби нису ''пресуђени'' за ''геноцидну државу'' и ''геноцидан народ'' – доказује да ти који су ''шокирани'':

Нису родољуби!

Доказује да су напротив најобичнији:

Издајници!

Јер поента овог дела ''пресуде'' јесте она стварна подмукла поента целокупне ''пресуде'':

Натерати Србе Србије да издају Србе Републике Српске!

Натерати Србе Србије да препусте Србе Републике Српске немилосрдном кажњавању за почињено ''грозно дело''!

Да је тако доказ је да је као случајно само дан раније опалила Бомбергерова бомба:

''Међународна комисија за нестала лица (ICMP) идентификовала је захваљујући ДНК анализама 4.000 особа убијених 1995. године у Сребреници, рекла је директорка те међународне организације Катрин Бомбергер''.[15]

Није подла само ''случајност'' да је ова бомба-вест објављена баш у време објављивања пресуде – много је подлија чињеница да се дуже од једне деценије наводно ''мистериозно'' одуговлачи и са бројем откривених и са идентификацијом лешева за које се тврди да су сребреничке жртве.

Зато је ово ''откривање'' да је идентификовано 4.000 доказ да се не ради ни о каквој пресуди никаквог Суда, и ни о каквој правди, већ напросто да се ради о давно планираном рушењу Републике Српске, давно планираном коначном расистичком истребљењу босанских и херцеговачких Срба, и давно планираном натеривању Срба Србије да издају босанске и херцеговачке Србе.

Даље се тврди у образложењима такозваног Суда:

''Међутим, у многим случајевима, а то је посебно често за сребреничке жртве, кости једне особе пронађене су на више различитих локација. У једном случају, кости једне жртве пронађене су чак на четири различите локације, рекла је Бомбергерова''.[16]

Зашто су исти мртви у четири разна гроба?

Зашто ''посебно често за сребреничке жртве''?

Већ десет година антисрпска пропаганда навелико рекламира да је Република Српска пребацивала мртве из једне гробнице у другу – наводно зато да би сакрили побијене сребреничане! Међутим, Република Српска није могла да обави овај огроман посао јер од тренутка Сребренице војска РС је била под немилосрдним ударом синхронизованог америчког бомбардовања и напада надмоћних хрватских снага предвођених америчким и усташким најамницима, и била је такође посматрана од стране америчких сателита и дронова и визуелно и инфра зрацима!

То доказује да војска РС, нити РС као таква – не само да није имала ни људске ни материјалне капацитете да масовно прекопава гробнице и преноси лешева – већ доказује и да РС није могла да то чини ''тајно'' – како тврди антисрпска пропаганда – зато што је сваки корак сваког српског војника био посматран...

Напротив, не само логика већ и документација доказују да су се прекопавањем бавиле специјалне босанске снаге – које се баве пркопавањем и пребацивањем мртвих – и дан-данас!

Осим тога, документација доказује да од ''наведених'' 8.000 сребреничких Муслимана наводно побијених у Сребреници:

Да је преко 3.000 наводних ''жртава'' гласало у првим следећим изборима!

Да је преко 3.000 наводних ''жртава'' било размештено по другим јединицима!

Да је бар 500 од ''пронађених'' жртава било побијено две године раније!

Да је преко 800 наводних ''жртава'' расељено у иностранство!

Да је проблематичан чак и број сребреничких удовица који се за чудо увек своди на испод стотину...

Сви ови докази озбиљно стављају под сумњу такозвани званичан број од 8.000 сребреничких жртава, а поготово нерастветљено питање зашто је Клинтон недељама одуговлачио да Сребреницу јавно прогласи за ''централни догађај'' америчке антисрпске пропагандне кампање у Босни!

Клинтон је одуговлачио због тога док се није уверио да је унапред намештена сребреничка замка у потпуности намештена!

Разумна претпоставка своди број побијених на око хиљаду и чак није јасно да ли су ти побијени Муслимани, Срби или измешани? И вероватно баш зато је Слободан Милошевић и ''умро'' тачно на време – зато да би био спречен да открије и замку и ко је заиста побио тих око хиљаду и ко су тих хиљаду – и наравно зато да се онемогући да открије по чијем налогу је све то учињено![17]

Све ове чињенице безпоговорно доказују разлог зашто се ''одуговлачило'' са идентификовањем путем ДНК, и зашто је сумњиви податак да је идентификовано 4.000 жртава ''објављен'' баш када је објављена пресуда такозваног Суда такозване правде – јер безпоговоран доказ шта јесте стварни циљ ''пресуде'' – јесте ''захтев'' који је постављен чим је пресуда објављена:

''Удружење 'Мајке енклава Сребреница и Жепа' затражиће да се:

''Укине Република Српска''!

Зашто?

Зато што је Република Српска:

''Настала на геноциду''!

Ко каже да је Република Српска настала на геноциду?

Каже међународни суд правде!

То је изјавила данас у Сарајеву председница тог удружења Мунира Шубашић:

''Суд у Хагу потврдио је да је РС настала на крви и мржњи и као таква творевина не може опстати због будућих односа у БиХ и региону''! рекла је Шубашићева агенцији Бета, и додала да је тај суд показао да је политички''.[18]

Нажалост, Мунира је у праву само у једном – Суд јесте показао да јесте ''Политички'' – јер, на свом дугом путу од Сутјеске до Сребренице, правда се заиста свела на пропагандну алатку – да спречи да се одузимање Косова искористи као преседан за припајање Републике Српске Србији:

''Веома је опасно то што је утврђен некакав геноцид, што може да буде знак да је судбина Републике Српске доведена у питање и да је читаво суђење и имало за циљ да се тај ентитет сматра геноцидном творевином''!

То је рекао агенцији Бета заменик председника Српске радикалне странке (СРС) Томислав Николић, који је такође оценио да су и суђење и пресуда:

''Део велике завере у којој је требало написати тужбу за грозно дело, да пресуда буде да ми (Србија) у том грозном делу нисмо учествовали, али да то грозно дело буде утврђено''.

Тачно то и јесте поента антисрпске завере настављене из Другог светског рата – да ''грозно дело'' буде утврђено – некад Титовим шарлатанским процесом Дражи Михаиловићу – данас шарлатанским процесом некаквог Суда правде... и зато је  Николић у праву што је:

''Искрено забринут за судбину Републике Српске после те пресуде''.[19]

Али... можда Николић и није у праву што је забринут, јер председник Тадић је оценио да је у пресуди Међународног суда правде кривица индивидуална, да кривица није усмерена на читаве народе и државе и да је према томе потпуно јасно да је:

''Србија као држава у том смислу заштићена''![20]

Међутим, кад председник Тадић каже да је држава заштићена – онда је једино нерасветљено питање да ли амерички Државни секретаријат сматра да је то Србија заштићена? Или... да ли амерички Државни секретаријат сматра да је заштићена нека друга држава на територији Србије? Нека друга држава која није – ''Дефинитивно поражена''?

Јер да намера узурпатора америчке спољне политике заиста јесте ''докрајчивање државе Србије дефинитивним поразом'' потврђује и изјава америчког државног подсекретара Николаса Бернса, 2. марта 2007. године у говору на Атлантском савету САД у Вашингтону:

''Још има неких Срба који сматрају да Срби треба да се уједине – Срби у Србији, на Косову и у БиХ, али тој врсти иредентистичких снага које су биле тако разорне пре 10-15 година током распада Југославије не може бити допуштено да се врате и буду политичка снага на Балкану''!

Зашто?

Зато јер су: ''Срушили институционалне и националне баријере које су успориле напредак народа на Балкану, у поређењу с народима средње Европе''![21]

Пошто исто као и ''шокирани'' Срби и Бернс говори о авнојским баријерама, то значи да ни председник Тадић нити амерички Државни секретаријат не говоре о заштићености српске државе на територији Србије – већ да заиста говоре о заштићености некакве друге државе која нема везе са – српском иредентом!

Наравно, некадашњи тероризам америчког ''амбасадора'' Вилијама Вокера, по налогу Бернсових поретходника, исто као и данашњи планирани тероризам тог истог ''амбасадора'' Вокера,[22] највероватније по налогу самог Бернса, нису – иредентистички – и то из најједноставнијег од свих једноставних разлога – зато што:

Кадија те тужи... кадија ти суди.