|
|
||
| Насловна |
Сићани Ђердани...
Ђердан први, о Лажљивцима и Битангама... и о Радости
Оче, Охридски, да ли да од битанги искам да Распеће не погане? Ту, на обали језера охридског, где сам био тек из мајке изнедрен, ту си ти, Оче охридски, проповедао нам ''О погибељи оних који лажно сведоче...'' Можда... док је мајка недрила живот у мене, можда сте ти, Оче, и отац мој земаљски... можда сте језером рибарили као Онај што за Љубав нашу разапет беше... рибарили као Он и Апостоли његови... као Вера Његова. Давно беху та недра мајчина, доцније забатргана у чамотиње сећања... али живе у мени као да јуче беше тренутак када нам Ти дарова Реч:
''Ваистину, помрачен је умом онај ко мисли да може сакрити истину и објавити лаж наместо истине.''
Живи та реч као да недра мајчина беху јуче, или чак још скорије, ту, на језеру, јутрос, малочас, овог трена... јер живот као трен прође... прође као Распеће... а Ваистину срећан то живот прође... срећан као Радост Спасења:
''Може ли неко устати против истине, и остати некажњен?'' Кад... ''О браћо моја, ништа лажније нема од лажи! ''Ништа неуспешније! ништа дрскије! ништа луђе!''
А Светац један као и Ти – и он грмну Реч исту... Божију:
''Слободан си, ради по савести!'' И за ту Реч Божију Казни га Лаж! Распећем! Јавним! Да се наслађују!
И зато баш, Ваистина, хвала Вам обојици што нам Реч исту рекосте:
Битангама праштај али само ако се покају! Али... не искај истину од лажљиваца! Искај истину само од Истине! Јер... ''Ангел хранитељ не подноси, да човек износи из себе и о себи оно што није у њему. Јер ко год лаже, Духу Божјем лаже, и Дух Божји оставља лажљивца у тами и смрти.'' И тако: Битангама дрипачко – Господу Божије! Господу Истина! Јер: ''Свједок лажан неће остати без кара, и ко говори лаж, погинуће.'' (Приче Сол. 79, 9)
''О Господе истинити, подржи нас силом Духа Твога Светога, да никад не сведочимо лажно. Ослади нам истину Твоју свету и одврати лажну реч са језика нашег.'' Благослови да таква Радост буде у неуредном животу мојем... започетом на језеру Твојем. Зато се потрудисмо савесно... не дозволисмо лажљивцима и битангама да Радост нам укаљају. И зато: ''Теби слава и хвала вавек. Амин.'' (Свети Владика Николај, ''Охридски Пролог'')
Ђердан други, о двојици живих распетих!
''Јеси ли већ схватила?'' ''Пакао се пробио на нашу страну''! Реч поете Радована Распетог. ''Слободан си, ради по савести! А Ми ћемо по канонима''! Реч свеца... владике Артемија Распетог.
Реч Радована и Реч владике Артемија... и Процес што га лажљивци и битанге воде против њих... Који је то Процес? Која је то Ругоба? Које је то Скрнављење? Грачаницa на Косову отета, жбирима укаљана, битанге опогањују православље манастира, света келија у тамницу уружена... Али... окот лажљиваца не појима да Дух Божији живи Духом оданих Верника и да нема тамнице коју Дух Божији не досеже озарењем својијем... Грачаница у Чикагу опаљчкана од Чистоте Вере Православне... као и светаштво Дечана, и светаштво Чистоте Вере Грачаницине – битанге и жбири уружили у антиХристову испоставу Свејереси... Али... иако окот лажњиваца касу Грачанице испразни, окоћени не појимају да Дух Божији живи у храму Вере – надојен Духом Верника... живи без обзира што жбири забранише проповедање, без обзира што се жбири прокишњавањем крова наслађују да су уружили Светињу Грачанице у Чикагу... Чистоту проповеди... уружили нису. Хаг пресуђује Радовану – Патријаршија пресуђује владики Артемију... Као Дечане, и као обе Грачанице, тако накот лажних пресудника трули Хагом Истину и Правду... а трули и Патријаршију... трули све то за рачун жбирима крцате Европе... смерајући да Веру у Господа иструли до Дана Капитулације у Нишу. Али... иако је некад Европа била згранута ''Процесом'' Франца Кафке, или се бар претварала да је згранута – а јесте се претварала јер стрмоглављење морала бејаше уствари обрнут Процес – бејаше Процес Европи наметут као ''инсипирација'' из прошлости – за њену будућности – па ипак... Па ипак... са Процеса Радовану одзвања моћ Радости српског светосавског Православља:
''Јеси ли већ схватила?'' ''Пакао се пробио на нашу страну''. ''И нема нарочитог смисла бојати се смрти и вечите таме: све што нас чека тамо, већ се догодило са нама овде''.
Иста је Реч обојице живих распетих Срба:
''Слободан си, ради по савести!
Иста је Реч јер је истоветна Божија Моћ и у једном и у другом распетом Вернику... јер је истоветна Моћ оних који у Бога верују:
''Не веруј да је поноћ црна... Не веруј да си осуђен И да ти спаса нема.''
Иста је јер истоветан је Оптимизам Моћи Божије Радости у човеку који верује:
Зато си ''Слободан да чиниш по савести!''
''Пакао'' се јесте ''пробио на нашу страну'', али... заиста ''нема нарочитог смисла бојати се смрти и вечите таме'' јер иако лажљивци и битанге намећу стрмоглављење у сатанизам које се заиста ''већ догодило са нама овде'' – кукољ не појима да Распеће није бол – не појима кукољ да је Распеће Радост!
Распеће је Радост Истине!
Умреће Хаг лажљиваца, умреће лаж битанги дечанских, умреће грех мангупа и у косовској Грачаници и у чикашкој Грачаници... и у београдској Патријаршији умреће накот којем ''Боље да се није ни родио'' – јер ''ко год лаже, Духу Божјем лаже'' – зато ''Дух Божји оставља лажљивца у тами и смрти'' – али зато наставља Дух Божји да живи у храму Својему најмоћнијем – у Души Верника. И зато, напојимо дух наш духом двојице живих распетих – владике Артемија и Радована! И иако су лажови и битанге нашу Националну Одговорност наизглед осакатили и наизглед је у кукољ уружили – Моћ Духа Божјег жива је у Души Верника српског као и у Души сваког Верника православног... и жива је та Моћ и у нашој Националној Одговорности.
Хвала Боже што нам подари Радост Распећа! И зато: ''Теби Боже слава и хвала вавек. Амин.''
Ђердан трећи, о фанатизму и ''замени теза''
По речима монахиње Пелагије, митрополит Амфилохије је телефоном из Грачанице известио највероватније патријарха, да је владика Артемије ''ван себе, да je изгубљен човек, да не зна шта ради'', и да је у Грачаници ''део монаштва фанатизован''! Митрополит је ''фанатизам'' објаснио експертски – објаснио је ''фанатизам'' тиме што: ''Нас називају папистима, плаћеницима запада.'' (''Сведочанство монахинје Пелагије'', Новинар.де, 01-02/03/10) Пошто узурпирани Синод систематски клевета стварне православне вернике – уствари Право Славље – стереотипним лажима да су ''фанатици'', ''зилоти'', ''култисти'', и слично – увређени вернци су узвратили: ''Да ли је наш Господ био фанатик када је свог сина јединородног послао међу људе да их спасе а људи га разапеше?'' – ''Да ли је наш Свети Сава био фанатик када је оставио краљевство и кренуо у монахе или је и то била Вера?'' (''Срамота дуже траје од живота'', Верољуб Браничевски, Новинар.де, 07/03/10) Према томе, одговор на питање ко је заиста фанатик почиње поруком владике Артемија ''Слободан си, ради по савести'' – што је заправо Божија порука човеку, коју је владика упутио Жељку Которанину, додавши:
''А Ми ћемо по канонима''. Што и јест духовни завет црквеног дужносника... Али... ...по којим канонима?
Једини владика Артемије све што живи и све што ради – чини доследно Божијем Канону Правог Славља. Али... ...по којем канону живи и ради на пример СПЦ? Или... на пример Хашки Трибунал? Или... по којем канону ради и живи на пример данашња Европа? Не, не, не, неке од дефиниција нису тачне! Дефиниција пре предпоследње треба да гласи: По којем канону дејствује клерикални поредак СПЦ? Последња треба да гласи: По којем канону дејствује европски неопоредак? А Хаг? Трибунал је измишљотина, зато је о Хагу сувишно размишљати јер се измишљотине лажљиваца не држе нити Канона, нити измишљених надомјестака канонима. Може се закључити да одговор ко је фанатик произилази из веровања у Истину или у Лаж. То у доброј мери јесте тачно. Али... у случају окупирања косовске Грачанице од стране распомамљених демагога и ударног јуришника епископа Атанасија... и ''Препадног вода'' такозваног Светог Синода – одговор се своди на суживот Обмане и Клевете обједињених у Лажи названој ''Замена Теза''! У обимном напису у ''Таблоиду'' број 201, насловљеном ''Службено новинарство у истрази црквеног питања'', Ивона Живковић врло детаљно обрађује ''вероломство СПЦ'', исправно га жигошући као ''Иригацију Иреденте'', и, заснивајући своју тачну тезу на непобитним чињеницама, прецизира трагично стање наше културологије и интелекта закључком да су ''новинари у Србији по закону постали службена лица'', и да као такви ''пишу онако како им налаже служба за коју раде'' – што се показало и у случају окупације Грачанице обављене ''у сарадњи са МУП-ом Србије, Владом Србије, Светим Синодом СПЦ, КФОР-ом, и косовском (шиптарском) полицијом.'' Она истиче управо запрепашћујуће последице ''верломства'' СПЦ: ''Записник о примопредаји дужности између епископа Артемија и администратора Атанасија – није ни начињен, осим ако владика Артемије физичком силом није натеран да потпише сваки докуменат који му се стави под перо'' – ''баш као што је након свега натеран да се слика са Атанасијем Јевтићем и викаром Теодосијем како би службени медији овим фотографијама народу показали да је међу њима опет ''слога'', а у ''Епархији ред и мир''. Oвај безпоговорно тачан закључак, Ивона доказује чињеницом да ''у службеним медијима није'' – није ''наведено да Свети Синод СПЦ нема'' – нема ''надлежност да због канонског огрешења суспендује владике и намеће администраторе, већ да то може само Сабор''! Према томе, пошто владика Артемије није – ''није канонски осуђен, јер је Синод тек покренуо поступак за утврђивање његове евентуалне канонске одговорности, а није ни немоћан да управља епархијом'' – владика Артемије је према томе – ''свргнут са божје дужности'' – и то свргнут ''на силу'' и на ''неуставан начин''! Ивона такођe објашњава да је ''Синод цеквена влада'' и да је ''као црквено оперативно тело уведен по угледу на Synodus Episcoporum Католичке цркве'' – и да као такав Синод уствари није – ''није Црква'' – јер се ''у светим канонима Православне цркве овакво тело и не спомиње''! На основу тога, она исправно закључује да се ''ради о новотарији'' узурпирања црквене власти од стране ''службено лиценцираних'' особа – којима ''лиценцу даје посебна служба чији рад није у домену јавности'' – што управо значи да је ''Синод постао власт сам за себе'' и да ''само на папиру одговара Сабору''! Произилази из њених образложења да су исто као и у односу на медије, ''лиценцирани'' ''изабрани на предлог Сорошевих НВО активиста'' и ''страног капитала'', и да је ''лиценцирани'' Синод, као и медија, ''ангажован у једној великој психолошкој операцији која је део специјалног рата и има за циљ тешко заглупљивање и дезинформацију грађана Србије'' и ''уништење елементарних моралних начела, генерисање перверзије и психосексуалне девијантности, као и насиља'' који су ''главни циљ ове операције'' – чија је сврха ''разарања постојећих религијских начела и увођење у Ново доба.'' Њен исправан закључак је да је према томе: ''СПЦ апсолутни саучесник у овом перфидном спецјалном рату који се води и против православног српског народа.'' А да су ''Атанасије Јевтић, Иринеј Буловић, Теодосије Шибалић, Сава Јањић, Порфирије, Амфилохије, Григорије... само commons на радном месту агената задужених да преко СПЦ заступају интересе велике државе назване ЕУ, чији је несумњиви оснивач – Римокатоличка црква.'' Слободан превод енглеске речи commons, у смислу у коме је употребљен, био би ''најмљени апаратчик'', ''најмљени прирепак'', па чак и ''најмљени лажов''... Свој свеобухватни напис, из којег су цитирани само неки делови, Ивона закључује са два катастрофална закључка, који, иако нису нови, али – пошто јесу нови у званичној штампи – вредно их је истаћи: Прво: ''Jавним изношењем сосптвеног прљавог веша и хајком на људе из сопствених редова, Синод је очито имао задатак да компромитује читаву СПЦ, најстарију иснтитуцију у Србији''. И друго: ''Листа грехова који се стављају на душу владици Артемију, једноставно у јавности и на Сабору не би могли'' – не би могли ''да се окарактеришу као црквени грех'' – па је због тога ''морао да буде измишљен'' – ''криминал'' – због чега је све пребачено на ''ниво фантастике'' – зато да би се доказало да је ''неопходна темељна реорганизација СПЦ'' – да се мора ''увести нови ред'' – ''и то стављањем пастира и стада под екуменску цркву'' какву ЕУ наводно ''једину прихвата.'' (''Службено новинарство у истрази црквеног питања'', Ивона Живковић, Таблоид, бр 201) Према томе, камуфлажа Ватиканове Свејереси некаквим ''ЕУ-овим екуменизмом'' – јесте заиста одговор на питање ко је фанатик: Фанатик је заиста онај ко себе намеће за Господа Бога! Фанатици су заиста сви они мали апаратчики – ''лиценцирани'' commons лажног Synodus Episcoporum-а – који себе умишљају ''боговима'' зато што су издали Веру да би покорно служили ономе ко себе замишља за Господа Бога! Ивонина изваредно дефинисана и изванредно доказана ''фантастика'' – заправо јесте дефиниција ''замене теза''! А ''замена теза'' je управо дефиниција Издаје Вере: Само је претварање да се Издаја чини наводно у име вере – Издаја се заиста чини у име Свејереси и АнтиХриста – обмана којом узурпирани Synodus Episcoporum-a злонамерно заводи СПЦ у њен сопствени раскол и њено сопствено понижење! А уствари... није у питању никакав Раскол, јер, да је Римокатолицизам ''од нас'' – који верују у Бога – што Свејерес није – ''остали би са нама у Парвослављу и правоживљу'' и у ''вери старих отаца'' – уместо тога Свејерес Римокатолицизма хоће да ''искорачи из цркве која је чуварка истине.'' (''Интервју NT-а са оцем Антонијем Давидовићем'', В.Ц. Спасојевић, Недељни Телеграф, 03/03/10, Новинар.де 03/07/10) Да Ниш јесте смишљен за покушај Помора Веровања у Бога доказује и одговор на питање зашто је ЕУ притеснио православну Грчку незапамћеним драконским мерама, кад, иако грчка Влада није ни издајничка ни окупаторска попут оне у Србији – и ради у складу са директивама ЕУ – шта је онда то што не ваља у православној Грчкој да је данас овако притискају? Не ваља Православље и Митрополит пирејски Серафим и остали грчки православни духовници, теолози, филозофи и интелектуалци који су данас вероватно најснажнија интелектуално-теолошка православна група у свету – то је оно што мора да се уништи исто онако како се распињањем владике Артемија – уствари распиње и Српско Право Славље – зато да би се благовремено ликвидирало – како би Помор у Нишу могао да се обави несметано!
Ђердан четврти, Захтев Радости Распећа
Не молбе и не апели цркви која није црква! Него захтев Божијег Права Вере: Захтев да се откаже гостопримство папи за сва времена... или бар док се искрено и јавно не покаје, док јавно призна јерес, и док се јавно одрекне јереси! Захтев да се осободе владика Артемије и Радован од лажног распећа! Захтев да се наша Вера врати на Божије Право – ''Слободан си, ради по савести!'' – да се Светосавље врати у нашу Цркву – и да се наша Црква – и образовање свештеника за нашу Цркву – врати Светосављу! Захтев да се из Српског Светосавског Православља удаље Јуде, Издајници, Битанге, Лажови, Најамници! Захтев да се у нашу Цркву врате Дух и Промисао Господњи! Захтев да се у нашу Цркву врати Национална Одговорност!
Да се изборимо за ове захтеве то је дужност православних верника од оног давног првог тренутка хришћанства... када на Голготи Божија Радост озари хришћански верне.
На дужност позива Часлав М. Дамјановић, рођен у Охриду, на језеру Светог владике Николаја.
''Теби слава и хвала вавек. Амин.''
|
|