''Само схвативши да је данашња сатанизација наставак издаје Равногорства у Другом светском рату, знаћемо шта је то што јесте нападнуто – и шта је то што заиста треба бранити.'' (цитат, Запис из ђедове колибе)

Изводи из предговора

''Истинито тумачење српске модерне историје у књизи Часлава M. Дамјановића Запис из Ђедове колибе''

''Књига Запис из Ђедове колибе може се сврстати у објективну, драгоцену и незаобилазну историјску грађу''.

''Аутор који одлично познаје историју, хронолошки пратећи догађаје и откривајући много до сада непознатих чињеница, уз обиље документованих доказа прати понашање међународних фактора према југословенској држави, а посебно према српском народу''.

''Књига је (такође) аутентично сведочанство о догађајима везаним за Други светски рат, када су Западне силе одлучиле да ускрате подршку Дражи Михаиловићу, што се директно рефлектовало на завршетак рата и успостављање комунистичке владавине у Југославији''.

''У књизи се успешно откривају и храбро повезују перфидне политичке игре и завера започету за време Другог светског рата, а настављене крајем XX века, које су и резултирале распадом Југославије, и које се и данас настављају''.

''Још једна вредност Дамјановићеве књиге огледа се у аналитичком приказу страшног медијског мрака помоћу којег се прекрајала историја. Чињенице су се вешто мењале, бројеви преправљали, а оно што није могло да се промени, прећуткивано је! Захваљујући његовом сведочанству документовано је како су се велике силе понашале према Србима у најтежим ратним данима''.

''Циљ завере против нас било је – уништење Србије и Српства''.

''А пошто је ''Равногорски покрет врхунски израз Српства, мораo се уништити Покрет Равне Горе'' (Химлер и Гелен)''.

''Мноштво историјских чињеница документовано доказује непобитну историјску истину која ће се, хтели ми то или не, у будућности потврдити и онима који нас мрзе и кривотворе истину. Биће то и полазиште будућим генерацијама које буду наставиле да трагају за истином о страдању српског народа кроз векове''.

''Засеок Равне Горе изнад Прањана... Зачетак и рођење Равногорства у Ђедовој колиби, када је средином маја 1941. године тридесетак наших непокорених војника, окупљених Дражиним покличом ''Не признајем капитулацију''! затражило гостопримство сељана... Тада се, у ствари, родило Равногорство у срцу Србије! Једноставно – без догме и пропаганде, и то је народ свесрдно прихватио и наставио пут ка Слободи! Тако смо почели... Ту је био пободен барјак слободе и донета прва пушка Равногорства у Ђедову колибу испод Равне Горе – 1941. године, маја месеца''.

''Равногорство је ушло у Други светски рат који се водио за савезничку победу''.

''Кајтел у мају 1941. године – 100 Срба за једног убијеног Немца''!

''Хитлер 1942. године поручује Дражи – послаћу усташе у Србију да истребе Србе''!

''У овој књизи су раскринкане многе лажне оптужбе против Драже и Равногорства''.

''У књизи је јасно проанализиранa и демаскирана слика опште завере против српског народа, која је документовано повезана са савременом сатанизацијом српског народа кроз Босну, Хрватску и Косово, на очиглед целог западног света, уз страховиту трагедију и уз непрестане уцене, претње и оптужбе да су Срби за све криви''.

''Тешко је писаним речима пренети на папир обиље примера којима се у књизи документују напади Запада усмерени на блаћење Срба и Србије. Може се рећи да је писац на неки начин настављач посла који је српски песник Растко Петровић за време Другог светског рата неуморно започео прикупљајући чланке из америчких новина за време Титовог линча Драже Михаиловића''.

''Да завршим...'', каже Часлав: ''Мене је чежња за српском суштином повела ка Равногорству и, заиста, у Равногорству сам је нашао!''

''Иако је писац у току Другог светског рата био дете, не треба да чуди горчина којом се обраћа многим преживелим равногорским дезертерима који нису нашли за сходно да одрже Равногорство живим. Лако је радити, градити каријеру и стицати овоземаљска добра али човек који је спреман да се жртвује за идеју – достојан је дивљења и поштовања. Писац нас је својим Записом из Ђедове колибе уверио у безграничну љубав према свом роду. Зато је Равногорство за њега оваплоћење родољубља и љубави према својој земљи и народу''.

''Књига упозорава на свест и савест. Упозорава да се не заборави, да се грешке спознају, али и да се на њима учимо''.

''Зато се Запис из Ђедове колибе појављује као феникс – у најкритичнијем периоду српског народа, да укаже, да отвори очи...

Писац предговора је прим. Др мед. Павле Милошевић.

Драги, поштовани, и непрежаљени господин Милошевић је умро кратко време пошто је написао овај предговор.

Павле Милошевић је био је првоборац ЈВуО (рез. Пнар. ЈВуО), заточеник Гестапоа, Бањице и концентрационог логора Маутхаузен /# 38529/. По доласку из Маутхаузена 1945. године ухапшен од КНОЈА и ОЗНЕ на граници у Крањској Гори. Везан спроведен до Београда. Осуђен – на стрељање. Осуда смањена на 20 година робије. После 3 месеца пуштен – оптужба недоказана!

Од 1940–1941. члан Омладинске секције Српског културног клубa у Bеограду. Писац књига ''Равногорска омладина у покрету ђенерала Михаиловића, 1941-1945'', (2003.) и ''Југословенска војска у отаџбини од 1941-1945 '', (2006.).

Цитати из књиге Запис из ђедове колибе:

''Анализа пропаганде од 1991. до 1999. године доказује да је растурање Југославије које су амерички контролисани медији наметнули јавности као 'рат' (и који и дан-данас називају 'ратом') – уистину било унапред испланирано крвопролиће, организовано и финансирано из иностранства, са 'заједничким злочиначким циљем' – да се уништи српска држава и Српство и да се, заправо, обави већ дуго намеравано и планирано – 'коначно решење српског питања'.''

''Пропаганда и спровођење тајног плана завере само у оперативном смислу је засновано на совјетско-марксистичким пропагандним постулатима; суштински, план је заснован на хабзбуршким аустроугарским догматским садистичко-пропагандистичким постулатима.''

''За злонамерно, нетачно и измишљено тумачење Срба користе се искључиво оне чињенице које се могу фалсификовати у негативне – на штету Срба. Истовремено се систематски искључују и бришу све чињенице које не могу да се изокрену у негативне!''

''То је суштина диктатуре над историјом. ''

''Зато се та диктатура над историјом приказује као једина тачна, неприкосновена историја.''

''Тито је тврдио да је четништво 'непријатељ народа'.''

''Под нож тог злочина пале су генерације и генерације Срба, и то оне генерације Срба у којима је била усађена несаломљива вера у демократију и љубав према америчкој Слободи и Уставотворности.''

''Од пост-Труманове до пре-Клинтонове Америке – Америка није мрднула ни малим прстом да спречи тај погром.''

''А онда је Клинтонова Америка нахушкала наследнике локалних нациста и фашиста да докрајче и последњу преживелу трунку српског националног духа.''

''Једна од последњих светачки скромних, али заиста горостасних личности које су се жртвовале за будућност у којој ми данас живимо – био је Дража Михаиловић. Одликовање које је председник Труман доделио Дражи Михаиловићу – било је одликовање поштењу сваког равногорца, одликовање свакој појединачној љубави према слободи и отаџбини. . .

Међутим, чињеница да је председник Труман доделио Дражи Михаиловићу Легију за заслуге (Legion of Merit) тек посмртно, пошто је Дража убијен, доказ је да је баш у тој будућности за коју су се Дража и равногорци тако светачки несебично жртвовали – морал смишљено срушен... а пошто је та будућност баш ово време у коме ми данас живимо...

...зато смо дужни, јер враћен дуг је одлика поштења.''

''Председник Труман је одликовао Дражу Михаиловића зато што је допринос Равногорства Србије и Југословенске војске у отаџбини био пресудан за постизање савезничке победе над нацизмом. Папа је одликовао Тита зато што се Тито није борио за савезничку победу!''

''Злочин за који је Михаиловић оптужен'', каже иронично пуковник Роберт Мекдауел (Robert McDowell), јесте да је за ''80% југословенског живља Дража постао и остао симбол једноставног, али упорног југословенског одупирања тиранији, без обзира да ли је тиранија страна или домаћа.''

''Данашње бављење историјом, а поготово историјом Равногорства, захтева ослобођење од окова које је наметнула Титова диктатура над историјом. Поготово због тога што је Тито преузео ту диктатуру од хабзбуршке антисрпске диктатуре над историјом, мора се ослободити свих предрасуда и лажи које су вољно или невољно завладале у сагледавању прошлости. Јер..., без заиста слободног и слободоумног приступа историји – стварно Равногорство остаће сакривено, а...

...превише је било издаје, а те издаје биле су превише покварене...''

''Супротно данашњим богато финансираним и унапред планираним вештачким мобилизацијама, вештачким климама мржње, вештачким огорчењима и бесовима, и супротно данашњој вештачкој моралној озлојеђености исфабрикованој пропагандом – маја 1946. године, америчка јавност се, без ичијег провоцирања, откуцавања или мобилисања спонтано побунила против званичне политике Државног секретаријата:

Формирањем њујоршког Комитета за поштено суђење Дражи Михаиловићу и Истражне Комисије тог Комитета, Америка је слободно изразила своје стварно огорчење и стварни бес – захтевајући стварну правду. ''

''Њујоршки паралелни процес био је у ствари:

– Једини законити поступак који је икад одржан Дражи Михаиловићу!

– Једини законити поступак који је икад одржан Равногорству Србије!

– Једини законити поступак који је икад одржан у вези са истином и лажима у Другом светском рату које су се односиле на Југославију!

– Једини законити поступак који је икад одржан у вези са постављањем Титове диктатуре на власт у Југославији!

– Једини законити поступак који је икад одржан у вези са моралношћу Другог светског рата...

...И, издајом те моралности!''

''Баш због тога што је паралелни њујоршки процес био једини законити поступак икад одржан у вези са збивањима на тлу Југославије у току Другог светског рата, закључци тог процеса су и једини историјски материјал који је законски проверен и веродостојан!''

''Као такав – тај материјал је једини који је заиста пресудан за писање поштене историје!''

''Равногорство Србије војевало је баш тај рат који Други светски рат јесте био:

Рат за морал. За савест. За истину. За правду.

Рат против лажи. Против насиља. Против самовоље. Против подјармљивања.

Надахнуто српским православљем (као и Српство кроз целокупну историју), Равногорство је војевало рат за људску племенитост, за хуманост цивилизације, за право на поштен живот у слободи.

Данас је очигледно да је баш тај Други светски рат...

...изгубљен.

Ко је поразио Други светски рат за оплемењивање живота?

Ко је поразио Други светски рат за достојанство човечности?

Поразила га је диктатура над историјом.''

''Данашња сатанизација Срба не би била могућа без сатанизације Равногорства Србије у Другом светском рату!

Према томе, пошто би моралност требало да буде пресудна карактеристика цивилизације која заиста жели да порази зло, и пошто у таквој цивилизацији изневерити моралност значи и изневерити цивилизацију, стварни проблем који захтева ''да буде решен на моралан начин'' је:

Откривање истине о Равногорству Србије.

А разлог зашто та истина не сме да се открије је 'политички коректан' расизам:

''Дубока и неуништива историјска веза'' Америке са Хрватском не може се ''ни поредити са стремљењем'' непоправљивог српског национализма ''за Великом Србијом''.

Из тог, на Западу одомаћеног расистичког става према Србима на коме је заснован данашњи наставак сатанизације Срба започет у Другом светском рату, Норман Цигар закључује:

''Србија не може да постоји као етнички чиста држава!''

Оригинални закључци прво откривени

у Запису из ђедове колибе:

Веза између издаје Равногорства у Другом светском рату са савременом сатанизацијом Срба,

Данашња сатанизација Срба јесте наставак антисрпске кампање започете у Другом светском рату,

Мотив антисрпске кампање јесте мржња Срба, Српства, српске државе и Српске Православне Цркве,

Мржња је формулисана у расистичку догму у некадашњем хабзбургшком апсолутизму,

Данашњи наставак мржње Срба саставни је део пробуђеног хабзбургшког глобализма,

Убедљиво документована предпоставка о закулисној сарадњи нацистичких и савезничких тајних манипулатора у току Другог светског рата,

Издаја Равногорства и довођење Титоизма на власт јесу резултат ове тајне нациситичко-савезничке сарадње,

Пошто је Равногорство сушаствени одраз савести Српства – буђење поштене националне савести могуће је једино ако је засновано на искрености Равногорства.

Мото

Запис је о љубави према Равногорству; о чежњи за Равногорством, и... о страху од Равногорства.

Као и већина старинских записа и овај се запис зачео на малом догађају и прерастао у судбину која нас прати из једног у други век. И насупрот будућим причама и тумачењима, непобитно је да сећање на тај зачетак захтева од нас само једно:

Савест.

Када су 1941. године, српски домаћини подарили гостопримство Дражи Михаиловићу, по повратку у Шумадију, он је једном од наших ђедова поновио да не признaje капитулацију и да је одлучио да поведе рат против силе германске! Из тог догађаја и традиционалног српског гостопримства зачела се...

Судбина.

''У тренутку када је народ стао губити веру у себе сама, ђенерал Михаиловић му је ту веру повратио.'', рекао је Слободан Јовановић.* Зато га је народ ''ставио у исти ред с јунацима из народних песама, и то је било сасвим право: јер је у једној од најтежих криза у народном животу ћенерал Михаиловић схватио народну душу.'' **

У души српског народа и данас живи тај судбински дуг зачет у планинским колибама једног од наших ђедова, јер дуг према Дражи Михаиловићу и Равногорству је дуг према нашој, српској...

Савести.

* Слободан Јовановић, чувени предратни правник, председник владе

проглашене 27. марта 1941. године, и председник избегличке владе у Лондону

** Цитат из књиге Милоша Аћина-Косте Дража Михаиловић – Чича,

Апостол слободе, Вашингтон, 1993

Напомена:

Чињеница да на сајту текст није подељен на странице условила је да су избачени бројеви за изворе и објашњења изворног материјала.

У књизи ћете наравно наћи бројеве фуснота а на дну сваке странице објашњења одакле потиче изворни материјал.

Први део

''Нема тог војника који би се жртвовао
за међунационалну коегзистенцију'' **

** Алија Изетбеговић

Анализа пропаганде од 1991. до 1999. године доказаће да је растурање Југославије које су амерички контролисани медији наметнули јавности као 'рат' (и који и дан-данас називају 'ратом') – уистину било унапред испланирано крвопролиће, организовано и финансирано из иностранства, 'са заједничким злочиначким циљем' – да се уништи српска држава и Српство и да се, заправо, обави већ дуго намеравано и планирано – ''коначно решење српског питања''.

Први обриси

унапред смишљене

антисрпске пропаганде

(Вуковар, Дубровник)

''Хрватске и словеначке фашистичке организације у САД, Немачкој и Аустрији, да не помињемо Аргентину и друга нацистичка и неонацистичка стецишта у Јужној Америци и другде, сакупиле су средства и оружје којима су снабдели северне југословенске државе'' – Хрватску и Словенију.

''Велики број усташа вратио се у Југославију током 1991. године''.

''Фашистичка организација је 5. марта 1991. године у Хрватској извршила напад на базе Југословенске армије у Госпићу''.

Иако је то била прва вест о најважнијем догађају који је означио не само почетак крвопролића, него и његово кључно објашњење – све до дана данашњег та вест и тај догађај нису никада објављени у америчким медијима. Напротив, горњи цитати су са Интернета на који се званична америчка политика – Конгрес, Државни секретаријат, Пентагон, федералне агенције, медији, академија и безброј такозваних независних група – уопште не обазиру!

Међутим, већ та прва вест, не само да се надовезује на историју, него, штавише – доказује да је савремено крвопролиће директно произашло из Другог светског рата.

Насупрот одлуци председника Рузвелта донетој у позним данима рата да се послератна Хрватска због геноцида почињеног над Србима стави под међународно старатељство – Тито је све усташе који су му се придружили у завршном периоду рата унапредио у више чинове, а по завршетку рата, поставио их на руководећа места у политичким, војним и полицијским структурама његове диктаторске власти. Баш исто онако како ће то учинити и Туђманова Хрватска, о чему је сведочио један хрватски војник, звани Бандо:

''Наређења за вршење тих убистава'' (масовно убиство вуковарских Срба, прим.аутора) ''добили смо од хрватског Министарства одбране. Они који су починили та убиства унапређени су у оквиру војних, полицијских и политичких хрватских структура''.

Иако југословенски комунисти нису разрушили Вуковар због тога што су усташе побиле вуковарске Србе, рушење је савршено одговарало идеолошким наследницима усташтва и најтврдокорнијим преживелим усташама – повратницима који се нису придружили Титу. То је било ''оправдање'' за распаљивање непресушне мржње против Срба и Југославије.

И шта се догађа?

Насупрот чињеници да су мучки поубијани српски војници и официри Југословенске армије били прве жртве тог међународног тероризма против суверене државе Југославије, 17. јануара 1991. године, амерички амбасадор у Београду, Ворен Цимерман (Warren Zimmermann), уценио је југословенске власти да САД неће толерисати употребу силе Југословенске армије за разоружавање хрватских паравојних снага!

Пошто су у том раном периоду хрватским паравојним снагама доминирали усташки повратници – то значи да је амерички амбасадор, па према томе и Америка, већ тада стали на страну – усташа.

Као и све остало, и тај ултиматум амбасадора Цимермана има драстичну историјску паралелу:

– Од тренутка Хитлеровог напада на Југославију 1941. године, хрватски и босански муслимански фанатици усмерили су мржњу према Србима тако што су бесомучно нападали српске јединице и убијали српски официрски кадар!

Амерички Државни секретаријат и амерички медији 1941. године не само да тај погром нису назвали тероризмом, него га чак нису ни споменули!

А нацисти? Наравно, одмах су наоружали те хрватске и муслиманске фанатике да ефикасно истребљују српски народ.

И 1991. године историја се поновила:

– Цимерман је подржао хрватске и босанске муслиманске фанатике који су наставили да демонстрирају садизам и патолошку мржњу према Србима и Југославији!

Да Цимерман није забранио Југословенској армији да се супротстави међународном тероризму, Југословенска армија би свакако – упркос саботажама и убиствима српских војника и официра, истоветним као и 1941. године – спасила Југославију и од ''увезених'' и од домаћих терориста. Поготово јер већина домаћих екстремиста које су нахушкале, подмитиле и наоружале аустријске и немачке обавештајне службе, наравно уз сагласност америчких обавештајних служби – у том првом тренутку, још нису имали подршку ширих народних слојева.

Али..., већ 1991. године, потплаћени амерички лобисти наметнули су америчкој јавности лаж – исто као што је дневник Њујорк Тајмс наметнуо исту лаж већ априла 1941. године – да то наводно крвожедни Срби навелико кољу недужне Хрвате!

Наравно, доцније ће бити увезени баснословно плаћени амерички приватни најамници; упркос забранама УН-a, прилив оружја биће директно из Америке, а антисрпска америчка пропаганда, којој нема премца у досадашњој историји, приказаће све то као ''спасавање'' Хрвата од ''крвожедних'' Срба.

Доцније, 2004. године, медији су нас обавестили да се Цимерман, тада, на самом почетку, залагао да ''заштити регионалне мањине од етничког чишћења националистичких влада,'' и да је касније, када су Американци бомбардовали босанске Србе, био пресрећан, јер је то бомбардовање потврдило колико је, већ на почетку, био у праву.

Међутим, шта значи ''заштита регионалних мањина од етничког чишћења националистичких влада''?

Срби су били регионална мањина у Хрватској.

Једина националистичка влада у то време била је хрватска влада.

Једина регионална мањина коју је требало заштити од етничког чишћења била је српска мањина.

А Цимерман?

Упркос чињеници да није била армија никакве националистичке владе – Цимерман је забранио Југословенској армији да заштити ту једину угрожену мањину!

Значи, Цимерман је обезбедио да увезено и локално помахнитало усташтво почне некажњено етничко чишћење незаштићене српске мањине. Према томе, 1991. године, амерички амбасадор Цимерман је de facto повампирио нацистичку мржњу према Србима. Он је то, наводно, учинио у име озлојеђености америчке јавности – а та иста јавност тада уопште и није имала појма да је озлојеђена!

А пошто нас амерички медији уверавају да је Цимерман био срећан (што се доцније доказало да је већ у почетку био у праву) – шта је то због чега је био срећан? Да ли због убијања српских официра, због убијања српских војника на одслужењу војног рока, паљења касарни, изгладњивања војника у опкољеним касарнама, убијања српског становништва?

Или је био срећан због наставка усташког етничког чишћења Срба?

Иако је коментар сувишан, пошто је предумишљај очигледан, Цимерман јесте – први ратни злочинац.

С друге стране, историјска је чињеница да је 1944. године амерички Државни секретаријат аминовањем придруживању усташких снага Титовим снагама оповргао одлуку председника Рузвелта да се по завршетку Другог светског рата Хрвати ставе под међународно старатељство. А пошто је, такође, чињеница да је представник државног Секретаријата Ворен Цимерман повампирио усташку мржњу пола века доцније, поставља се питање:

Како је могуће да је у једној демократској земљи каква је Америка, Државни секретаријат у дослуху са медијима успео да одржи свој злочиначки историјски ревизионизам – прво од завршетка Другог светског рата до завршетка такозваног Хладног рата, а онда и за све време погубног савременог крвопролића на тлу бивше Југославије?

Како заиста?

Једини логичан одговор јесте – мотив!

Једини мотив логичан за такав садистички ревизионизам јесте – реваншизам!

Једини логичан разлог за такав примитивни реваншизам јесте:

– Дубоко укорењена мржња!

Заиста, примитивни ревизионизам и садистички реваншизам не могу се друкчије схватити. Осим тога... Државни секретаријат нема ни уставна нити законска права да се бави локалним реваншизмом – то право једини има Конгрес!

Јер... да није било садистичког реваншизма онда би, на пример, било дозвољено да америчка јавност већ на почетку крвопролића сазна да је ''Фрањевачки манастир у Бањалуци био дом усташких Фрањеваца који су руководили јасеновачким концентрационим логором!'' Или, на пример, да су здружени нацистички Хрвати и Муслимани 1992. године прогнали 30.000 Срба из Мостара! Или, на пример, да у телефонском именику Мостара у Титовој Југославији није било српских имена пре слова ''П'', јер су нацистички претходници данашњих Цимерманових штићеника од 1941. до 1942. године побили све Србе од слова ''А'' до слова ''П''. Да није било садистичког реваншизма, онда би било дозвољено да америчка јавност већ на почетку крвопролића сазна да су данашњи наследници, да не заостану за претходницима, претворили српски православни манастир у Мостару – у јавни нужник!

Због тога што никад нису прецизно одговорили на питање колико је људи заиста побијено у Вуковару – амерички медији су саучесници са предумишљајем у реваншистичком повампирењу мржње према Србима. Зато медији папагајски лажу да су погубљена 294 наводно, хрватска пацијента у вуковарској болници. Зато медији не објављују да су ''пацијенти'' били увезени паравојни фанатици, иако су идентификовани поименце? Зато медији уопште не помињу друге побијене и идентификоване хрватске – увезене усташке најамнике; не помињу неколико стотина, па можда чак и хиљаду побијених српских грађана Вуковара, које су побили ''пацијенти'' пре него што су се сакрили у болници; нити помињу побијене недужне војнике на одслужењу војног рока!

Да све те истине нису сакривене – морална слика крвопролића била би потпуно другачија од самог почетка!

Међутим, читаву једну деценију после вуковарске трагедије, у чланку ''Петнаест хиљада се сећа опсаде Вуковара у 1991'' (“15,000 Recall Siege of Vukovar in 1991”) – Њујорк Тајмс наставља да испира мозак Американцима да је:

''1.700 Хрвата побијено током опсаде!''

У Вуковару је, све заједно, што Срба, што Хрвата – побијено више од 3.000 људи! Од ових 3.000, више од половине били су српски грађани Вуковара које су хрватски најамници побили пре него што је Југословенска армија повратила град.

Ти идентификовани, верни наследници усташке идеологије са усташким војним ознакама на својим модерним камуфлажним униформама које су стране обавештајне агенције убациле из иностранства, приказани су Америци као хрватска армија. Тада никаква хрватска армија није постојала!

Увезене усташе комбиноване са локалним екстремистима, наставиле су покољ Срба из Другог светског рата, јер је тај покољ – и њима и њиховим идеолошким претходницима у Другом светском рату – значио предуслов за стварање етнички чисте хрватске државе.

Пошто чињеница да је доцније пост-Туђманова Хрватска издала налог за хапшење 1.545 хрватских Срба ''оптужених за ратне злочине'', чиме је de facto спречен повратак 1.545 прогнаних српских породица доказује да је расизам био очигледан већ на почетку!

Према томе, Цимерманови ''пацијенти'' нису погинули узалуд!

Пошто нема сумње да се већ од почетка крвопролића јасно показала доследност америчке спољне политике (крајем Другог светског рата подржано је Титово прихватање расистичких усташа, данас стварање етнички чисте Хрватске) очигледно је већ на почетку овог трагања да из историјских истоветности проистичу заједнички именитељи сакривени унутар некадашњих и данашњих догађања.

На основу детаљне анализе и врло веродостојне документације, амерички универзитетски професор Питер Махер (Peter Maher) тврди, на пример, да су фотографије рушења Старог града у Дубровнику којима су амерички медији преплавили јавност биле фотомонтаже и да је рушење Старог града измишљотина америчких приватних пропагандних компанија Хил и Новлтон (Hill & Knowlton), Радер-Фин (Ruder Finn), Марсон Бурстелер (Marson Bursteller) и Група Вотермен (Waterman Associates).

У време напада на Дубровник нико није знао да се ради о организованој антисрпској кампањи и да су у ту кампању уплетене плаћене пропагандне компаније. Узгред буди речено, чак ни данас, америчка јавност нема појма да плаћене приватне пропагандне компаније воде спољну политику Америке. Напротив, демагогија медија наставља да убеђујe Америку да је идеолошко оркестрирање страних крвопролића ствар Гебелсове и Стаљинове прошлости, да такав злочин, не дај Боже, демократска Америка никад не би починила, а да су медији ти који би први указали Американцима на такву накарадност...

Професор Махер цитира Џимија Харфа (Jim Harff), једног од директора америчке приватне пропагандне агенције Радер-Фин. У слободном преводу:

''Кад си први на лицу места и тренутно преплавиш тржиште онаквим тумачењем догађаја како ти желиш – тотално си неутралисао свако доцније преиспитивање – чињеница остаје онаква каквом си је приказао! (''Getting there fastest with the mostest in PR neutralizes later denials'').''

Тек годинама доцније постаће јасно да је професор Махер био апсолутно у праву, не толико у односу на Стари град, колико у односу на пропагандну структуру америчке антисрпске кампање.

У време рушења Вуковара и, такозваног, рушења Дубровника, изгледало је као да Хрватска још нема званичну подршку Запада. Наводно, да би добиле ту подршку, хрватске војне власти у области Дубровника, дозволиле су само стотини (од укупно три стотине Дубровчана који су покушавали да напусте предграђа града) да се укрцају на брод и напусте територију, како тврди амерички мање познати лист Оранж Каунти Реџистер (The Orange County Register):

''Хрватски званичници су рекли представницима Уницефa да више никоме неће дозволити да напусти територију Дубровника.''

Наводно, што већа гомила преплашених Дубровчана – све боља реклама за добијање америчке званичне подршке!

Наводни додатни доказ да је циљ Загреба био истоветан у Дубровнику као и Вуковару – да форсирањем преувеличаних, па чак и лажних чињеница провоцира званични Запад да нападне Србе – јесте цитат из књиге Сузане Вудворд Балканска трагедија (Susan L. Woodward, Balkan Tragedy):

''Хрватска влада је рачунала да ће Дубровник привући далеко већу пажњу него непознати Вуковар и да ће са пропагандне тачке гледишта бити нарочито значајан јер ће довести до антагонизма (Запада) против Срба, Србије и Југословенске армије.''

И заиста, хрватски захтев јесте био истоветан и у Дубровнику и Вуковару – емитовати слике смрти и уништења на америчкој телевизијској мрежи CNN!

Међутим, пошто делатност Ворена Цимермана недвосмислено доказује да је већ од почетка став америчке спољне политике био антисрпски и проусташки, зашто би се онда Хрвати борили да привуку пажњу Запада?

Видеће се доцније да су ове анализе само делимично тачне – зато је употребљена реч ''наводно'' – јер питање је да ли су и ''борба за CNN'' па чак и ''Радер-Фин'' вешто смишљене фатаморгане да се одврати пажња од унапред припремљене завере, и да уопште није било потребно никакво привлачење пажње Запада.

Али... вратимо се на CNN.

Шта је суштина како CNN-овог извештавања?

CNN емитује вест тренутно!

Стварно значење те тренутне информације први пут је дошло до пуног изражаја емитовањем вести о крвопролићу у Југославији. И заиста, тренутна информација је тачно онаква како је формулисао директор Рудер-Фина:

Почетно тумачење тренутне информације немогуће је променити!

Зашто је немогуће?

Зато што тумачење које CNN наметне гледаоцима првог тренутка – није наметнуто само као наводна чињенична истина – него као морални императив!

Иако је то обавештење резултат првог тренутка, и, иако би као такво морало да буде отворено будућим другачијим тумачењима која логично намеће пристизање нових података, нових очевидаца, нових налаза – пошто је сервирано као морални императив – у ствари, баш зато и само зато што је упаковано у ту наводно моралну фаму, баш том својом у ствари лажном карактеристиком – CNN-ово првобитно тумачење поништава све накнадне доказе!

И тако, без обзира да ли је то првобитно тумачење тачно, нетачно, произвољно, злонамерно, измишљено – оно остаје не само истина за сутра, прекосутра, или идућу недељу, него постаје неприкосновена историјска истина, занавек – тачно онаква каква је била Титова вест:

Заштићена прикалемљеном ''моралношћу'', аутоматски је наметнута као неприкосновена историјска истина!

И заиста, од тренутка када је CNN-ова вест постала ''морални императив'' – свака вест антисрпске кампање je – неприкосновена!

То се и дан-данас – не мења!

Вест је постала тумачење!

Тумачење је полемика!

Тумачење је одређени став!

Тумачење је наметање тог става!

А зна се да наметање ма којег става ако се не дозволи увид у противуречности и ако се не дозволи провера додатним чињеницама значи да је такав наметнути став најчешће измишљотина. И..., иако је од почетка пред нашим очима рушењем веродостојности обавештења објективност вести уништена – у слободној Америци ту пропаст наводно нико није чак ни приметио!

Зато Хрвати нису захтевали да слике буду емитоване на нормалним америчким телевизијским мрежама. Зато су захтевали да слике порушеног Старог града у Дубровнику буду емитоване баш на CNN-у:

Зато што тренутно тумачење искључује проверу.

Поготово слике порушеног Старог града – ако су емитоване чак и из непорушеног Старог града – никад нису биле подвргнуте провери!

Тако је било и 1944. године.

Tакозвана Радио станица ''Слободна Југославија'' која је емитовала са Титових ''ослобођених територија у Југославији'' – није била на југословенској територији!

Вељко Влаховић је емитовао из Тбилисија, у тадашњем Совјетском Савезу, а те његове ''тренутне измишљотине'' биле су сервиране (и прихваћене!) као неопозиве и неприкосновене чињенице – као да су директно са ратишта!

Скоро годину дана пре почетка крвопролића и растурања Југославије, 5. новембра 1990. године, амерички Конгрес је изгласао Закон 101-513.

Једна од одлука тог закона односила се на Југославију.

На основу Закона, наводно је Сједињеним Државама (што значи CIA-и, Пентагону и свим другим федералним агенцијама) и, такође, свакој шућмурасто овлашћеној приватној групацији – дато је законско право да отворено подржава, организује и наоружава оне групе у Југославији које јој се свиђају. Такође, има и законско право да те групе нахушкава против оних група у Југославији које јој се не свиђају.

Та одлука је de facto довела до растурања Југославије!

Иако ће злочиначка природа озакоњавања подршке одабраним групама, па чак и одабраним терористичким групама, против југословенског устава и закона бити схваћена тек годинама доцније, баш тај амерички закон отворио је пут повампирењу злочиначких, етничких нетрпељивости у бившој Југославији. Баш тај закон је подстакао оружано насиље екстремних елемената над невиним становништвом, озаконио неконтролисано и једнострано наоружавање из иностранства, као и неконтролисано убацивање у Југославију наоружаних најамника верних усташком расизму и осталим наследницима нацистичких сарадника из Другог светског рата.

Када се доношење тог закона повеже са америчким озакоњењем прекидања свих кредита бившој Југославији, и то без икакве претходне опомене, са потпуним ниподаштавањем југословенских легалних дипломатских протеста, и са субверзивним деловањем амбасадора Цимермана – онда је врло јасно да је тај закон, пошто је директно ''покриће'' унапред смишљеног плана, у ствари – озакоњење међународног државног тероризма.

Иако је врло узнемиравајућа чињеница да су питања како је могуће да се то догодило у слободној и демократској Америци, и како је могуће да је овакво злочиначко унижење америчке законитости сакривено и до данашњњег дана од америчке јавности, још више узнемирава чињеница да ова питања у Америци никога не узбуђују и не вређају.... баш као да не постоје!

Загребачки дневник Данас је 31. децембра 1991. године објавио ''Захвалност Немцима'' за званично признање нове, независне Хрватске.

Др Туђманова хрватска телевизија (наравно под тоталном контролом владе), забранила је приказивање свих америчких и осталих западних филмова о Првом и Другом светском рату у којима су Немци приказани као агресори. Иако је та ''Захвалност Немцима'' била критикована у Белгији, Пољској, па чак и у Италији, амерички медији никада нису обавестили Америку да су нове хрватске ''демократе'' забраниле Џон Вејна и Роберта Мичама на хрватским биоскопским и телевизијским екранима!

''Захвалност Немцима'' објављена је тачно на дан 50-годишњице када је, 1941. године, нацистичка НДХ званично објавила рат САД и Британији.

Понављање историје је не само драстично, него и банално.

Када су априла 1941. године нацисти ушли у Загреб, Хрвати су их једнодушно засули захвалношћу и одушевљењем:

''Хрвати су се према нацистима понашали као према ослободиоцима.''

Ево шта је том приликом објавио Радио Берлин:

''Апсолутно је сигурно да су нас грађани Загреба дочекали како ни у једној страној земљи наши војници нису били дочекани и поздрављени. Читав град био је на улицама да нас дочека. Читав град је био неизмерно одушевљен. Из стотине грла непрестано се орио поклич за покличем 'Heil Hitler' и 'Sieg Heil!''' (Клицање Хитлеру и Нацизму)

Наравно, једина загонетка је – да ли је нацистички делиријум хрватског народа био већи 1941. или 1991. године?

Чињеница је да je већ 31. децембра 1991. године (што значи већ у зачетку сукоба) било јасно да се идеолошки став у односу на усташтво и његове суштинске елементе – расизам и ушанчени фашизам, у току пола века у хрватској националној свести – нису променили!

Чињеница да је та непромењеност била позната америчком Државном секретаријату и америчким медијима доказује:

– прво, да је баш та непромењена оданост наказној прошлости кључна спона ономе што је у почетку изгледало само као ''америчка подршка'';

– друго, да здружена кампања јесте усмерена ка уништењу Србије и Српства; и

– треће, да антисрпска кампања јесте вођена из иностранства и унапред испланирана, а биће доказано да је наставак антисрпске кампање започете у Другом светском рату. Нема бољег доказа од бомбардовања Београда на православни Ускрс, 16. априла 1944. године:

Савезничка Србија је мучки и сурово бомбардована, а хрватски Загреб није – иако је Павелићева НДХ била савезник Хитлеровог Рајха.

Имајући све то на уму, логично је због чега су амерички медији укључени у игру пре него што је први метак опаљен – зато да би индоктринисали Америку да поверује у две лажи: да ни у Вуковару нити у Дубровнику није живела мешавина Срба и Хрвата, него само – Хрвати, а да су и Дубровник и Вуковар хрватски градови.

Чињеница да амерички медији нису обавестили америчку јавност да је Дубровник постао део Хрватске тек 1945. године када је Тито преуредио унутрашње границе, недвосмислено доказује да су амерички медији били унапред припремљени!

Насупрот мађионичарских фатаморгана Титовог Војног такозваног историјског института, Тито је преуредио унутрашње границе септембра 1944. године тачно по инструкцијама Роберта Марфија (Robert Murphy), званичног представника америчког Државног секретаријата, и онда их 1945. озваничио.

Имајући то у виду, није ни чудо да је Одсек америчког Државног секретаријата за европске и евроазијске афере (U.S. State Department Bureau of European and Eurasian Affairs) у Профилу Хрватске за 2003 годину издатом децембра 2003. године, у одељку ''Историја Хрватске'' – потпуно изоставио постојање нацистичке НДХ!

Према томе, амерички медији су злонамерно фалсификовали не само историју Другог светског рата (што ће бити анализирано у доцнијим поглављима), него чак и старију историју.

Насупрот фалсификатима – археолошке, архитектонске и етнолошке документације, као и демографске документације о пописима становништва, и остали веродостојни историјски подаци недвосмислено потврђују да су моћни Венецијанци плаћали таксе за коришћење Дубровника српској – а не хрватској држави – и то још од Немањића династије.

Према томе, историја потврђује да Дубровник није постао српски град тек по одласку Венецијанаца, него је био српски град и много пре доласка Венецијанаца на дубровачко тло. То и јесте логично, јер је хрватска држава као таква престала да постоји са погибијом краља Томислава на бојном пољу. Према томе, ако се изузму векови вазалства, тек је Павелићева НДХ, коју су нацисти оформили 1941. године – први следећи наставак хрватске државе као такве.

Не улазећи у историју српске државотворности, јер то није намена ове књиге, ипак је вредно повући паралелу историјске стварности и једног и другог народа. Давно пре пада средњевековне српске државе, Србија је успела на много разних начина, у потпуности поштујући стране културе и религије, да посеје семе своје хуманистичке културе, чиме је обезбедила развој српске нације и државности у долазећим вековима. Та српска хуманистичка култура је нарочито била цењена и негована у држави-граду Рагуза, који ће доцније бити назван Дубровник.

С друге стране, Хрвати никада нису показали тенденцију да својом културом оплоде друге народе. Напротив, у току десет векова од погибије краља Томислава (судећи по историјској документацији) били су одушевљени најамничким служењем код странаца, уместо да, као Срби, развијају сопствени интегритет и државотворност.

Осим многих, можда је најважнији разлог за разлике између националних менталитета двеју нација, да су Срби неколико векова пре Хрвата покрштени директно у хришћанство, које ће се тек доцније поделити, док су вековима доцније од Срба, Хрвати покрштени директно у католичанство. Осим у старијој историји, ова чињеница је нарочито дошла до изражаја у време Марије Терезије, а поготово током Другог светског рата.

Јевреји су кроз своју историју и у врло погубним условима добро научили да сатанизација не настаје из вакума – сатанизација настаје из климе мржње, а таква клима се ствара злонамерно смишљеном и перфидном политичком пропагандом.

Чињеница је да је провокаторско извештавање од самог почетка настојало да америчку јавност распали савременим и историјским лажима против Срба, а у корист Хрвата. Већ током Вуковара и Дубровника та, унапред припремљена, перфидна кампања почела је да сеје климу мржње против Срба.

Супротне тврдње, на пример бившег службеника Балканског одсека Државног секретаријата, Џорџа Кениа (George Kenney), да је ''средњевековно-инквизиторска антисрпска хистерија'' била ''спонтана реакција'' америчких медија и да је та ''спонтана реакција медија завела чак и збуњени Државни секретаријат'' (иако јесте логично да је нижим запосленим секретаријата заиста могло да се учини да је посреди спонтаност и збуњеност), једноставно – нису тачне.

Спонтаност у извештавању медија није постојала – медији су били унапред припремљени на зацртану антисрпску колотечину!

Државни секретаријат није био збуњен! Флагрантна антисрпска, а проусташка активност амбасадора Цимермана је доказ да су секретаријат, као и медији, били унапред припремљени!

Међутим, чињеница је да су у то време били потребни додатни елементи да клима мржње нарасте.

Наравно, ништа боље од фотографије, јер... једна слика вреди хиљаду речи:

''Фотомонтажа којом је 1992. године'' британска фоторепортерка Пени Маршал (Penny Marshall) исфабриковала Трнопоље у концентрациони логор, а момке у сабирном центру у измучене логораше српског концентрационог логора је, у ствари, почетак дехуманизације и сатанизације Срба''.

И заиста, изгледало је као да су амерички медији оберучке прихватили ту злонамерну лаж – да је добровољни сабирни центар у Трнопољу концентрациони логор. Изгледало је као да је та лаж довела до спонтаног фокусирања медија на мржњу према једном једином непријатељу – Србима!

Међутим, чињеница да су Државни секретаријат и америчке обавештајне агенције, па према томе и медији – знали да је Трнопоље добровољни сабирни центар, а не концентрациони логор – побија све причице о спонтаној реакцији и заведености. Јер, пошто су били свесни да је фотомонтажа фалсификат – а ипак су је искористили за почетак индоктринације да је употреба војне силе против Срба потпуно оправдана – доказује да је фалсификат – поруџбина!

Осим тога, иако тада када је повукла тај монструозни потез, завера није претпостављала да ће ико анализирати фотомонтажу и открити да је фалсификат (у време када је фотомонтажа објављена) – сервирана је тачно онако како је било планирано – као непобитни доказ!

И заиста, сопствену мржњу коју су медији приказивали као да је мржња шире јавности, медији су фокусирали на ''једног јединог непријатеља''. Фокусирање на ''једног јединог непријатеља'' је Хитлеров поступак! Па пошто су медији већ унапред убедили Американце да је ова лажна фотомонтажа проузроковала њихово ''морално огорчење'' – иако Американци тада нису имали појма да су огорчени – против Срба окужених као непоправљивих злочинаца, онда је свакако – употреба војне силе против Срба потпуно оправдана!

Зашто?

Оправдана је зато јер фалсификоване слике доказују да је употреба војне силе – ''морална''!

До тада, употреба војне силе није била споменута ни једном једином речју!

Вештачка клима мржње и вештачко морално огорчење Америке, о чему ће бити речи доцније, доминираће америчком и енглеском спољном политиком читаве деценије, и Србима неће бити дозвољено да сперу ту лажну љагу за сва врeмена!

Пошто ће нас откривање комплексности пропаганде постепено довести до мотива који су прикривена покретачка снага антисрпске кампање, важно је овде нагласити за сада наизглед врло чудан закључак, који ће доцније бити много подробније објашњен:

Да су и пропаганда и спровођење тајног плана завере само у оперативном смислу засновани на совјетско-марксистичким пропагандним постулатима, а да су суштински засновани на хабзбургшким, аустроугарским, догматским садистичким и пропагандистичким постулатима.

Home Page